Arhiva postova po mesecima: May 2018

(Nastavak teksta Patricijino ćoše – transrodnost)

Krajem šestog razreda osnovne škole postala sam opsednuta prljavštinom i iznalazila najbizarnije moguće načine da se zarazim. Razvila sam čitavu strategiju „zaštite“ i u skladu s tim kompulsivno prala ruke, a kasnije i celo telo. Krvnički sam trljala kožu sapunom, frenetično se trudeći da mi neki delić tela ne ostane „prljav“. Tada sam se suočavala sa sve snažnijim (homo)seksualnim impulsima koje, ipak, nisam doživljavala kao neku naročitu nastranost, niti sam im pridavala preteran značaj. Spontano sam se prepuštala svojim erotskim maštarijama, ne trudeći se da ih na bilo koji način suzbijem, premda se nesvesni deo moje ličnosti očigledno opirao tome, što je za posledicu i imalo razvoj opsesivno-koplusivne patologije (tada, naravno, nisam bila sposobna da ta dva entiteta dovedem u neposrednu vezu).

Jedan naizgled banalan povod u drugoj godini srednje škole predodredio je čitav moj potonji život. Tada sam na televiziji gledala emisiju posvećenu transseksualnosti. Psihijatar, endokrinolog i nekoliko „trans“ osoba govorili su o toj temi. Pre toga nisam imala nikavu (ozbiljniju) predstavu o takvim medicinskim intervencijama (slušala sam samo nekakve urbane mitove o „proročici“ Kleopatri koja je navodno nekad bila muško, pa je onda „promenila pol“). Ta emisija naterala me je da ozbiljnije promislim svoje stanje i razmotrim opciju „promene pola“ kao rešenje za svoju rodnu neusklađenost. Do tog trenutka sebe sam percipirala kao homoseksualnu osobu (bez posebne potrebe da sebe svrstam u neku naročitu kategoriju) i imala nekako indiferentan odnos spram svog tela (nisam ga mrzela, ali nisam prema njemu zauzimala ni onaj narcistički odnos, tako tipičan za osobe koje se osećaju lagodno sa svojim telom i uživaju u njemu, trudeći se da ga što više erotizuju), a želja da budem žena obitavala je u nekom neodređenom vidu i nije bila propraćena konkretnom zamišlju kako bih je eventualno realizovala. Od tada sam opsesivno počela da razmišljam o tome kako ću se jednog dana podvrguti svim tim hormonskim i hirurškim zahvatima i „postati žena“, projektujući u tu želju i čitav niz drugih želja (čega tada nisam bila svesna). Tada sam se prvi put i poverila nekome. Bila je to najbolja i u to vreme, takoreći, jedina drugarica. Plašila sam se kako će reagovati, da li će me odbaciti (čak sam se negde i pomirila sa takvim predosećajem), ali, na svu sreću, u njoj sam našla podršku i razumevanje. Ipak, kako je vreme odmicalo, moje psihičko stanje se samo pogoršavalo, suočavala sam se sa čitavim nizom vrlo specifičnih emocionalnih problema koje u početku nisam najbolje razumevala, a sve te moje adolescentske želje u vezi sa „promenom pola“ ispostavile su se kao pomalo naivne i utopijske i bila sam prinuđena da ozbiljnije (i zrelije) promislim svoju poziciju i želju da se pošto-poto „prometnem“ u ženu. U skladu s tim, u narednom tekstu pozabaviću se svojim kasnijim (i trenutnim) odnosom prema „tranziciji“ i pokušati da iz više uglova osvetlim kompleksnost transrodne problematike, razbijajući shematizovano uverenje o nekakvim „instant“ rešenjima.

Piše: Patricija

Bez potrebe da ulazim u širu elaboraciju fenomena transrodnosti kao takvog (o čemu se čitaoci danas mogu informisati na raznolike načine), pokušaću da artikulišem svoje iskustvo s tim stanjem (koliko je to uopšte moguće u ovako ograničenom vidu) i doprinesem boljem razumevanju (i prihvatanju) istog.

Kada se sa distance sad već dvadesetpetogodišnje osobe u sećanju otisnem do svoje pete godine vidim dečaka koji se ponaša pomalo atipično za svoj pol. Ipak, niko u tom periodu nije pridavao preteranu pažnju toj mojoj različitosti, šta više, moje tadašnje (trans)rodne manifestacije bile su čak i afirmisane. Devedestih godina televizijski programi bili su prepuni spotova turbo-folk pevačica koje su sa agresivnom erotičnošću interperetirale svoje pesme (ponekad sam sklona da u tom ranom uticaju vidim uzroke svoje potonje prenaglašene senzualnosti). Vaspitačice u vrtiću uočile su moju sklonost ka imitaciji istih i videle u tome potencijal za sadržaj dečije priredbe. Sa klovnovskom perikom na glavi, sisama od sunđera i suknji zanosno sam se izvijala na nekakvom dušeku i pevala „ti voliš nju, a tebe ja“. Kasnije, kada sam pošla u školu, takav obazac ponašanja nastavio se, a Cecinim imitacijama pridružile su se i Karleušine. Stajala sam pred čitavim odeljenjem i kreštala „dolari, marke“, izazivajući salve smeha. Popodne sam išla u školu, a pre podne u tzv. „produženi boravak“, nastavljajući da zabavljam druge svojim imitacijama. Dobro se sećam trenutka kada mi je jedna starija vaspitačica strogo rekla da više to ne treba da radim jer sam ja dečak. Mislim da je to bio prvi put da je neko otvoreno izrazio negodovanje u vezi s mojim specifičnnim sklonostima i uspeo da izazove snažan osećaj stida, osećaj koji će me pratiti kroz čitav dosadašnji život. U tom periodu kružilo je nekavo bizarno verovanje o tome kako se onome ko uspe da prođe ispod duge volšebno promeni pol. Zanosila sam se tom idejom i maštala da budem žena. Identifikovala sam se sa ženskim junacima iz televizijskih sadržaja, igrala se mahom sa devojčicama, ponašala se ženstveno (što je sporadično nailazilo na zadirkivanja od strane vršanjka), uporno crtala ženske figure, a povremeno nosila i maminu odeću i obuću (još uvek se sećam svečanih, belih cipela na štiklu koje je majka nosila na svojoj svadbi, u kojima sam ja kasnije nespretno hodala u svojoj sobi). Ipak, tog period svoga života (otprilike do ulaska u pubertet) sećam se kao srećnog, što u najvećoj meri dugujem nedovoljno produbljenoj svesti o svojoj različitosti i većem stepenu socijalne integrisanosti.

(Nastaviće se…)

Piše: Patricija