Patricijino ćoše – Usamljenost
Gotovo da nema osobe koja se u nekom periodu svoga života nije suočila sa osećajem usamljenosti. Bilo da je u pitanju gubitak bliske osobe usled smrti, prekid višegodišnjg prijateljstva, raskid sa emotivnim partnerom ili pak prelazak u novu sredinu usamljenost je prirodna reakcija i potrebno je izvesno vreme da bi se prevazišla. Ipak, postoje ljudi koji se sa tim stanjem nose duže (i teže) nego većina i koje je zapravo perzistirajuće u njihovim životima. Možemo li tada „krivca“ tražiti u konkretnim okolnostima ili pak u načinu kako osoba doživljava svet oko sebe i očekivanjima koje ima od drugih? Kada govorimo o osećaju usamljenosti neophodno je reći nešto o potrebama koje ljudi zadovoljavaju u odnosima sa drugima. Pripadanje, emocionalna bliskost, poverenje, otvorena komunikacija elementarne su psihološke potrebe čoveka koje se ostvaruju odgovarajućom interakcijom sa određenim pojednicima ili grupama ljudi. Kada su one osujećene javlja se čitav niz neprijatnih osećanja koje zbirno nazivamo usamljenošću. Šta dovodi do toga da ljudi otežano ostvaruju bliske kontakte sa drugima? Odgovor na ovo pitanje može se tražiti u raznolikim razlozima. Neke osobe su po svojoj prirodi introvertnije, zatvorene u svoj mikro svet i na spoljašnju stvarnost gledaju sa rezervom, strahom i nepoverenjem. Najčešće imaju nisko samopouzdanje i samovrednovanje, opsesivno su usredsređene na to kako ih drugi ljudi doživljavaju i neprestano strahuju da bi mogle biti odbačene/povređene. Ovakav obrazac mišljenja zadržava ih u nastojanju da razviju neophodne socijalne veštine što, opet, ne umanjuje potrebu za emocionalnim zbližavanjem, pa se razvija naročita vrsta patnje gde se istovremeno i čezne za bliskošću, ali i plaši od iste. Drugi, opet, očekuju da će im odnosi sa drugima rešiti čitav niz nerazrešenih identitetskih pitanja. Osećaj sopstvene vrednosti mere stepenom prihvatanja od strane drugih, najčešće emotivnog partnera. Kako su negativne slike koje imaju o sebi često jače od ljubavi koju im bilo ko može pružiti odnosi postaju jako turbulentni, preplavljeni osećajima ljubomore, potrebom da se partner kontroliše, bezrazložnim optužbama, čak i mržnjom i željom da se voljena osoba povredi. Takođe, pojedinci koji se previše razlikuju u odnosu na većinu mogu biti socijalno izopšteni. Društvo načelno vrlo teško prihvata različitost, tako da oni koji ne uspevaju da se uklope u opštevažeće norme neretko bivaju „stavljeni“ po strani. Neki ljudi, pak, usled specifičnih osobina/interesovanja mogu imati problem u pronalaženju osoba na sličnoj „talasnoj dužini“. Obično su to izuzetni pojedinci koje odlikuje natprosečna inteligencija, osebujan senzibilitet, sklonost ka refleksiji i potreba za „dubljom“ komunikacijom sa drugima što je u svetu u kome dominira površnost vrlo teško ostvariti.
Nakon ovog mini izlaganja potrebno je reći i nešto o tome kako se osećaj usamljenosti prevazilazi. Da kvantitet nije isto što i kvalitet opšte je poznato, pa tako nastojanja da se „pošto-poto“ i „po svaku cenu“ zbližimo sa nekim možemo samo dodatno produbiti već postojeće frustracije na interpersonalnom planu. Zato je, pre svega, bitno raditi na razvijanju što jasnije slike o sebi i svih komponenti koje čine zrelu, emocionalno stabilnu ličnost, prihvatati ljude onakvima kakvi jesu i biti svestan da su međuljudski odnosi nešto što se gradi i u šta se ulaže.
Piše: Patricija