Patricijino ćoše – K A R A N T I N
Budući da nas je, kao i dobar deo sveta, iznenada i neočekivano zadesila pošast kakva se nije zbila u skorijoj prošlosti (premda istorija beleži brojne slične periode u daljoj prošlosti), bilo je neophodno preduzeti čitav niz naročitih mera kako bismo se što efikasnije izborili sa njom i sačuvali što veći broj života. Jedna od takvih je i mera ograničenje kretanja, uz koju se vezuje i pojam socijalne izolacije, reč koju u poslednje vreme neprestano možemo čuti kako u medijima, tako i u svakodnevnom govoru. Iako taj pojam, na prvu loptu, priziva asocijacije na neprijatna osećanja, potrudiću se da ovim tekstom predočim njegovu vedriju i kreativniju stranu.
Pre svega, bitno je naglasiti da je osećaj nelagodnosti u vezi sa prinudnim merama izolacije u velikoj meri prenaglašen i iracionalan, i da je više u vezi sa prkosom koji se prirodno javlja kada nam neko uskrati mogućnost kretanja, nego sa stvarnim problemom. S toga je bitno potcrtati neophodnost takvih mera i „žrtvovanja“ individualne slobode zarad opšteg/kolektivnog dobra. Na taj način čuvamo sebe od drugih i druge od sebe, potvrđujući svoju odgovornost i zrelost. Takodje, bitno je istaći i sve one aspekte izolacije koji nam mogu ublažiti osećaj nelagodnosti (straha, dosade, prikraćenosti) i pomoći nam da izađemo iz ove situacije kao bolji ljudi.
Prirodno je da se u situacijama kada postoji objektivna opasnost da obolimo javlja osećaj straha, kako za sebe, tako i za svoje bliženje. Ipak, prepuštanje tom osećanju može nas paralisati u nastojanju da sebi olakšamo trpnju i iznadjemo optimalno rešenje. Kako i u mnogim drugim životnim okolnostima, faktor sreće igra naročitu ulogu. Čak i kada neki problem zadesi veliki broj ljudi, nije nužno da će se to desiti i nama (ma koliko to zvučalo sebično). Ipak, čak i ako se dogodi da i sami obolimo, potrebno je naglastiti da ni jedan problem nije a prori nerešiv i da je moguće poduzeti čitav niz mera koje nam mogu pomoći. Stoga je blagovremeno prepoznavanje simptoma bolesti i javljanje lekaru osnovni preduslov u tretiranju pomenutih stanja.
Vreme provedeno u izolaciji možemo ispuniti na razne načine. Koliko puta smo se požalili da nemamo dovoljno vremena za sebe i svoju porodicu? Koliko puta smo zažalili što nemamo priliku da se pozabavimo nekim aktivnostima kojima smo se nekad bavili? Eto, ovo je jedinstvena prilika da to realizujemo. Ćaskanje sa najbližima, društvene igre, čitanje knjiga, pisanje, gledanje filmova/serija, crtanje, slikanje, vajanje, raspremanje i čišćenje kuće, razgledanje starih albuma, kuvanje… samo su neke od brojnih aktivnosti kojima se možemo posvetiti ovih dana.
Budimo dobri prema sebi i drugima, organizujmo sebi vreme na najbolji mogući način, svedimo brigu na podnošljivu meru i mobilišimo je u cilju rešavanja problema, računajući sa tim da ne možemo uticati na sve, i da posle kiše uvek sija sunce. Uostalom, setimo se svih onih teških perioda naše istorije koje smo stoički podneli i izašli kao pobednici.