Patricijino ćoše – Poremećaji ličnosti
Još od radova američkog psihijatra i psihoanalitičara Ota Kernberga 60ih godina prošlog veka, koji je prvi definisao graničnu i narcističku organizaciju ličnosti, a naročito od uvođenja u zvanične dijagnostičke klasifikacije 1980, „poremećaji ličnosti“ izazivaju veliko interesovanje, neretko praćeno brojnim kontroverzama, kako stručnjaka za mentalno zdravlje, tako i filmskih umetnika i laičke populacije. Pojam „psihopata“, često neprecizno i pogrešno upotrebljavan, može se čuti u svakodnevnom govoru, a likovi iz brojnih filmova i televizijskih serija postali su za mnoge prva asocijacija na pojam poremećaj ličnosti. S obzirom na veliko interesovanje mnogih za ovu temu, kao i često direktnu vezu poremećaja ličnosti sa brojnim drugim mentalnim i poremećajima ponašanja, potrudiću se da ovim tekstom ovu ni malo jednostavnu problematiku donekle približim čitaocima.
Poremećaji ličnosti definišu se kao hronični, nefleksibilni obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja koji samom pacijentu zadaju brojne probleme, kako na unutarnjem, tako i na međuljudskom planu. Iako sami po sebi nisu bolesti u psihijatrijskom smislu, oni, u zavinosti od brojinih, najčešće spoljašnjih, stresogenih faktora, mogu prerasti u prave psihičke poremećaje (najčešće afektivne i anksiozne, premda nije retka i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci), kao i poremećaje ponašanja (agresivno reagovanje, promiskuitetni seksualni odnosi itd.).
Zvanični psihijatrijski priručnici grupišu poremećaje ličnosti u nekoliko kategorija, stvarajući utisak da se radi o autonomnim entitetima, iako su istraživanja pokazala da se simptomi mnogih poremećaja ličnosti preklapaju i da se primeri „čistih“ poremećaja ličnosti retko kada sreću u praksi. Ono što je zajedničko svima njima jeste emocionalno nestabilna struktura ličnosti (svi poremećaji ličnosti zapravo su granični i služe se primitivnim mehanizmima odbrane, naročito u stresnim situacijama), a ono što se razlikuje jesu tzv. tipovi adaptacije kojih ima mnogo i za koje se smatra da su u najvećoj meri naučeni i sociokulturno determinisani (u prilog čemu idu tendencije da se ovi poremećaji u nadolazećim klasifikacijama nazovu poremećajima adaptacije). U daljem tekstu pozabaviću se tzv. graničnim iliti emocionalno nestabilnim poremećajem ličnosti koji je izdvojen u zasebnu kategoriju, premda već duže vreme postoje tendencije da se kao takav izbaci, a graničnost posmatra dimenzionalno, tj. samo kao oznaka težine svih (drugih) poremećaja ličnosti.
Uprkos brojnim neslaganjima oko njegove klasifikacije i dijagnostike, granični poremećaj ličnosti još uvek je najčešće dijagnostifikovan sindrom iz ove grupe poremećaja. Kada je emocionalno reagovanje u pitanju prisutne su neprestane oscilacije raspoloženja, koje ide od euforičnog do depresivnog, premda nikada onim intenzitetom kao kod bipolarnog afektvnog poremećaja i može biti isprovocirano specifičnim okolnostima, premda se nekada javlja bez naročitog povoda (iako se na dubljem planu uvek mogu pronaći nekakvi uzroci), zatim intenzivno osećanje ljutnje i gneva, neretko isprovocirano naizgled banalnim povodom, koje može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana, zatim hronično osećanje praznine, besmisla, usamljenosti i nepripadanja, kao i patološki strah od napuštanja od strane bliskih osoba. Iako su misaoni procesi kod ovakvih osoba očuvani (psihotično reagovanje je retko i ako postoji uglavnom je prolaznog karaktera), sreću se poteškoće u ispravnom poimanju kako sebe i sopstvenog identiteta, tako i drugih ljudi i njihovih namera (ljudi se opažaju kao ekstremno dobri ili ekstremno loši, pri čemu se ove kategorije neprestano i brzo smenjuju). Ovakve osobe često neprihvatljive aspekte sopstvenog karaktera/ponašanja pripisuju drugima, braneći se tako od psihološke dezintegracije. Ponašanje, koje je u neposrednoj vezi sa narušenim afektivnim i kognitivnim procesima, kod ovakvih osoba upadljivo je i neretko odstupa od onoga što se smatra socijalno praihvatljivim ili dobrim po samu osobu (agresivni ispadi, verbalni ili fizički, brza vožnja, promiskuitetan seks, zloupotreba alkohola ili droge, prejedanje, kao i samopovređivanje i parasuicidalni pokušaji, odnosno pretnje samoubistvom). Ne treba smetnuti s uma da nisu svi simptomi ovih stanja koje eventualno prepoznamo kod sebe po difoltu i znak poremećaja ličnosti, te da mnogi ljudi u situacijama jakog i prolongiranog stresa regresiraju na primitivnije nivoe funkcionisanja, a nekada „graničnost“ može biti i manifestacija depresije.
Uzroci samog problema mnogostruki su i predstavljaju kombinaciju bioloških, porodičnih i sredinskih faktora. U osnovi samog problema leži urođena nervna preosetljivost, tj. specifična biohemija mozga, na koju se kasnije nadomešćuje čitav niz specifičnih poteškoća iz ranog razvojnog perioda, najčešće formiran u okviru porodičnog konteksta, premda ne treba zanemariti ni uticaj škole, medija i šire društvene zajednice. Tada se formiraju određena uverenja o sebi, drugima i životu uopšte, takozvane sputavajuće sheme ili rani životni scenariji, koji se kasnije, u odraslom dobu, (re)aktiviraju u raznim situacijama i tako se simbolički ponavljaju, stvarajući osobi brojne poteškoće. Ako ih pacijent ne osvesti i ne stavi pod kontrolu, neprestano će reagovati po istom obrascu u sličnim situacijama i sputavati sebe na putu isceljenja i ličnog rasta i razvoja. Neki od takvih pacijenata bili su u detinjstvu zanemarivani ili zlostavljani, neki prestrogo vaspitavani ili emocionalno deprivirani (tj. nije im pružano dovoljno ljubavi, podrške i pažnje), dok su drugi pak bili prezaštićeni ili razmaženi, te im nisu bile postavljene nikakve granice u ponašanju.
Lečenje ovih stanja znatno je kompleksinije i unekoliko teže nego kod ostalih psihijatrijskih entiteta. Iako se lekovima može smanjiti intenzitet određenih afakata (neraspoloženja, napetnosti, besa) lečenje ovakvih pacijenta primarno se odvija psihoterapijski. Iako su mnogi savremeni psihoterapijski koncepti koji se bave radom sa ovakvim pacijentima zasnovani po principu „sada i ovde“, tj. rešavanju aktuelne životne problematike i uspostavljanju adekvatne bihejvioralne kontrole, prošla (naročito traumatska) iskustva važan su segment terapijsog procesa i bitno ih je obraditi i pomoći pacijentu da ih što bolje integriše u celinu sopstvenog identiteta, uz neprestano insistiranje na zdravim apsektima ličnosti (tzv. rezilijentnost) i njihovom razvoju, koje ovakve osobe, na svu sreću, imaju mnogo, premda su često, pod uplivom snažnih i nekontrolisanih emocija, u drugom planu i retko dosežu svoj puni potencijal.
Ipak, prilikom rada sa takvim klijentima ne treba zanemariti ni nestabilnost okruženja, te je s toga saradnja sa porodicom, naročito ako se radi o mladim osobama, od velikog značaja. U slučajevima ekstremnog pogoršanja psihičkog stanja ili javljanja opasnog/impulsivnog ponašanja kratkotrajna hospitalizacija veoma je blagotvorna.
Zbog svog upadljivog ponašanja, neretko odbijanja da prihvate pomoć, ali i fame koja se oko tih dijagnoza stvorila (neretko se može čuti kako su takvi pacijenti „teški“ i kako je rad sa njima gotovo nemoguć), takve osobe trpe veliku stigmu, nažalost čak i u stručnim krugovima. S druge strane, iskustva terapeuta koji su decenijama radili sa ovakvim pacijentima i istraživali ovu oblast daju veliki optimizam svim onim stručnjacima koji tek diskretno ulaze u komplikovani svet rada sa poremećajima ličnosti.