seksologija

Kada orgazam izostane…

Neretko se dešava da žene, još od samog početka seksualnih aktivnosti, imaju problem da dožive orgazam. U pojedinim slučajevima, ma koliko se partner trudio, efekat užitka jednostavno izostaje. Kada se ovakva situacija ponavlja jasno je da se radi o nekoj vrsti problema. Činjenica je da 20% odraslih žena teško, retko ili nikako ne dolazi do orgazma, iako su za to biološki sposobne.

Orgazam sa partnerom je prirodan, normalan fenomen, koji dolazi kao rezultat rastućeg usmeravanja pažnje na prijatne senzacije. Sposobnost za ovaj refleks upisana je u naš nervni sistem. Međutim, da bi žena dosegla vrhunac ona prvo treba da prihvati svoje pravo na senzaciju. Treba dobro da razume sebe i da joj bude udobno u sopstvenom telu.

Mnoge žene sebi zabranjuju intenzivno fizičko zadovoljstvo sa partnerom, iako masturbacijom lako doživljavaju orgazam. Ove zabrane često godinama opstaju, a javljaju se zato što put do orgazma kod žena zahteva usredsređivanje pažnje ka sopstvenim senzacijama. Usmeravanje na sebe, na žalost, u raskoraku je sa raširenim shvatanjem o ulozi žene u odnosu na muškarca. Osim toga, žena u ljubavnom činu otkriva deo sebe koji, nekada i zbog neopravdanog stida, ne pokazuje pred drugima. Dakle ona mora da stekne poverenje u partnera i da bude uverena da će partner ceniti njeno ponašanje.

Klitoris je ključni organ za orgazam. Ali žene koje se oslone na muško znanje o stimulaciji klitorisa, koliko god iskusan muškarac bio u pitanju, lako mogu doživotno da ostanu seksualno frustrirane. Žene su glavni eksperti svog seksualnog zadovoljstva. Orgazam neće dostići prosto ležeći nepomično, već pokretima koji će joj povećati prijatnost. Žena, praktično, u svakoj seksualnoj pozi mora da brine o sebi.

Od partnera se, svakako, može očekivati da radi na vašem uzbuđenju, ali na putu do vrhunskog zadovoljstva, svaki partner je delom gospodar sopstvenog orgazma.

Mr. Big

Kada je seks u pitanju gotovo je nezaobilazno pitanje veličine. U narodu se govori: „Kakav nos takav ponos!” i „Ispod golemog brega, golemi kukuruzi rastu.” Jasno je da je veličina, bar u verovanjima, odvajkada na ceni. Ali da li je stvarno sve tako veliko i tako sjajno? I šta ako je Gospodin Veliki toliko VEEELIKI da vas to tera na izbegavanje trenutaka intime?

U vreme buđenja hormona, dok svoju pozamašnu mušku prednost još uvek ne moraju da koriste, izuzev u „ručnom radu”, bubuljičavim pubertetlijama dimenzije obezbeđuju gran-pri na večito aktuelnom nadmetanju u školskom WC-u, svlačionici fiskulturne sale i drugim skrivenim mestima na kojima generacije momaka rastu i sazrevaju. Ima takvih opštih mesta i u scenama remek dela filmske umetnost kao što su „Amarkord”, „Bilo jednom u Americi”, „Sećaš li se Doli Bel”… Novi filmovi tipa „Matrix-a” prikazaće sigurno kako ovu vrstu nadmetanja organizuju i nove sajber generacije. Ali avaj, veličina kojom su mogli da se hvale i prednjače u društvu pajtosa, prevazilaženjem duplerica i peep show-ova, te pojavom devojaka od krvi i mesa, preobraćuje se nekada i u moguću smetnju. A zatim se ponovo potvrđuje ona stara: „Kvalitet je važniji od kvantiteta.”

Srećom, dok je veka ima i leka! Najpoznatiji seksolog svih vremena, Alfred Kinsey imao je sličan problem sa svojom suprugom (pogledajte film „Kinsey” sa Liam Nilsonom). Rešili su ga tako što su odustali od misionarske i odabrali pozu u kojoj je žena okrenuta leđima. U ovom položaju penis ne može celom dužinom da prodre u vaginu, pa veličina predstavlja manji problem.

A kod „problema veličine” takođe bi mogla da pomogne i duža predigra u kojoj se devojka dovoljno uzbudi, pa vagina postane dovoljno vlažna i elastična, rastegljiva poput rukavice.

Da li ste zadovoljni? Dobili ste ne samo odgovor na pitanje problematične veličine, već i mali omaž filmskoj umetnosti. Ne tvrdim da su filmofili i ljubitelji književnosti obavešteniji od korisnika Interneta, ali umetnički okvir uz čula angažuje i osećanja, ostavljajući dublji pečat (engram) u mozgu od suvoparne informacije.

Da li mogu da zatrudnim ako imam menstruaciju?

Uobičajeno je da i puno pre odluke o roditeljstvu mladu stupaju u seksualne odnose, pa je tema zaštite od neželjene trudnoće za njih uvek aktuelna. Jedno od pitanja koje često muči mlade devojke je da li je moguće da ostanu u drugom stanju tokom menstruacije.

U idealnim uslovima menstrualni ciklus traje 28 dana. Računa se od prvog dana jedne do početka naredne menstruacije. Do ovulacije (oslobađanja jajne ćelije) dolazi sredinom ciklusa (14. dan). U ovakvom, savršenom, ciklusu, zbog dužine života spermatozoida i jajne ćelije, do trudnoće može doći od 2-3 dana pre do 3 dana posle ovulacije. Ovi dani ciklusa se nazivaju plodni dani.

Međutim nemaju sve devojke idealan menstrualni ciklus. Kod nekih devojaka ciklus traje koji dan duže ili kraće. Kod drugih je nestabilan, tj. retko kada iste dužine. Što je devojka mlađa to je veća verovatnoća neuravnoteženog ciklusa ili preskakanja menstruacije zbog izostanka ovulacije. Ovo se dešava zbog nezrelosti celokupnog sistema za razmnožavanje ili npr. stresa i promena klimatskih uslova.

Jedini pouzdan način samoutvrđivanja ovulacije je merenje telesne temperature, jer je na dan ovulacije temperatura malo iznad 37˚C. Merenjem temperature nekoliko meseci uzastopno može se proveriti urednost ciklusa i sa većom sigurnošću odrediti plodni dani.

Dakle, treba imati na umu da se i u toku menstruacije može „omaći” trudnoća, pogotovo kada menstruacija traje duže. Verovatnoća je mala, ali ipak postoji. Stoga ukoliko ste u danima menstruacije seksualno intimne sa svojim dečkom, a ne koristite ni jednu od metoda kontracepcije to radite na sopstvenu odgovornost, jer, ma koliko mali, rizik od trudnoće ipak postoji.

Prvi put

Među mlađim devojkama često kruže raznorazne, nekada preterane ili pogrešne predstave i očekivanja od prvog seksualnog odnosa.

Jedna od pogrešnih predstava, koja se u patrijarhalnom miljeu obično prenosi sa majke na ćerku, je da je to krajnje neprijatno i bolno iskustvo. Kao posledica ovakve predstave javljaju se krupne posledice u vidu straha i otpora na samu pomisao na seksualni čin. Ovako sazdana osećanja, na dalje mogu suzbiti želju i blokirati mogućnost potpunog opuštanja i prepuštanja uživanjima kasnije.

Druga krajnost su devojke koje od prvog seksualnog odnosa očekuju samo beskonačne salve zadovoljstva. Međutim, ideja da se to radi prvi put skopčana je i sa velikom dozom opreza i nesigurnosti, koja često ne dozvoljava dovoljnu opuštenost i bezbrižnost, koje su osnovni preduslov za potpuno uživanje, pa se često dogode i razočarenja. Tako posmatran, prvi seksualni odnos je kao “prvi mačići koji se u vodu bacaju”, ali kada se jednom “probije led” i razbije strah svako sledeće iskustvo može biti i sve prijatnije.

Da se prvo seksualno iskustvo ne bi pretvorilo u noćnu moru, koja će obeležiti i dalji seksualni život, nije poželjno prepuštati mu se se na brzinu i iz pogrešnih pobuda. Jedna od najčešćih pogrešnih pobuda je bojazan koja se javlja kod devojaka da će biti ostavljene. Pre stupanja u seksualne odnose svaka devojka treba da je svesna da ukoliko je dečku stvarno stalo do nje, on će imati dovoljno strpljenja. Međusoban razgovor o strahovima ili otporu, i postepeno, kroz dodire i milovanja, upoznavanje tela i njegovih tajni, mogu poslužiti kao prijatan uvod u oslobađanje od straha i sam seksualni čin. Nekome je za to potrebno manje, a nekome i više vremena. Ali kada su partneri posvećeni, između njih raste poverenje i sloboda u međusobnom prepuštanju, a to će doprineti kvalitetu veze i njihovog međusobnog odnosa.

U toku prvog seksualnog odnosa za devojke je preporučljivo da budu spontane, tj. da se ponašaju shodno onome što osećaju i doživljavaju, a da manje brinu o partnerovoj “muškoj sujeti”, jer bi bilo čudno da on, bar u početku uzajamnog seksualnog života, to očekuje. Treba slobodno izraziti šta je to što prija, a šta ne. I obavezno, ukoliko, u bilo kom trenutku, poželi da prekine odnos, zato što je sputana ili uplašena, ili joj je neprijatno, svaka devojka treba da je svesna da ima puno pravo i na to.

Nikada ne treba izgubiti iz vida da seks ne služi samo zato da pruži uživanje muškarcu, već i ženi, te ako ga takvim prihvatite, onda ste na dobrom putu da vremenom i učenjem na ponovljenim prijatnim iskustvima (jer i seks se uči), postanete sve zadovoljnije, kako svojim seksualnim zivotom, tako i samom sobom.

Njegovo veličanstvo dugme

Njegovo veličanstvo DUGME – čudo moderne tehnologije. Pritisneš dugme – upališ televizor! Pritisneš dugme – pokreneš program! Pritiskom na dugme moguće je započeti i nuklearni rat! A da li se na dugme mogu izazvati i salve seksualnog uzbuđenja i zadovoljstva?

Popularizacija takozvane „G” TAČKE postaje aktuelna ranih osamdesetih godina prošlog veka i proizvod je naše savremene „instant“ kulture, koja propagira gotov recept za uspeh u svemu, brzo i bez mnogo truda. Ona se navodno nalazi na prednjem zidu vagine nekih 5 cm od ulaza. Poseduju je samo pojedine, odabrane srećnice, koje njenom stimulacijom dostižu neslućene seksualne ekstaze. Ostale žene, koje nisu „izvukle ovaj zgoditak“, mogu praktično samo da im zavide. Nije samo jasno zašto se do ovog „otkrića” nije došlo ranije? Kako to da ovu famoznu tačku nisu već otkrile ni žene, ni brojni anatomi, fiziolozi i ginekolozi još od izuma mikroskopa?

Bolna je istina da anatomski izdvojena tačka „G” ne postoji. Ali zato postoje erogene zone. Neke od njih su zajedničke za sve žene: npr. klitoris, čiji se unutrašnji zid stimuliše upravo preko već pomenutog prednjeg zida vagine; ili bradavice dojki… Druge, pak, svojstvene većini, poput usana ili vrhova prstiju, kao i drugih delova tela u kojima su najgušće raspoređeni nervni završetci. Zbog toga je umeće ljubljenja u erotskoj igri na posebnoj ceni. Neke su zone samo individualno specifične i mogu biti na bilo kom delu tela. A erotizacija ne mora biti izazvana samo dodirom, već i fantazijama, atmosferom, prizorima, ili glasom… Nekada je dovoljan samo pogled na osobu koju volite da vas dovede do uzbuđenja.

U potrazi za dodatnim izvorima zadovoljstva svetujemo vam da se zajednički pozabavite telima. Duža predigra pomoći će da istražite šta sve može da vas uzbudi. Vodite partnera ka tome i slobodno izražavajte šta vam prija ili ne. Uspeh neće izostati.

Seksualna anoreksija

Termin seksualna anoreksija se ne sreće u medicinskoj literaturi ni kao dijagnoza ni kao naziv za simptom. Uveli su ga seksolozi psiholozi verovatno kao formu tzv. dinamičke dijagnoze koja problem definiše po dinamici unutrašnjih osećajnih događanja a ne po izdvojenim sistemima/grupama tegoba i znakova. Naime simptomi i znaci ovog, navodnog, poremećaja u medicinskoj literaturi se mogu naći u nekoliko prepoznatih seksualnih disfunkcija (poremećaju želje i zadovoljstva kao i odbojnost prema seksu koje spadaju u seksualne disfunkcije, kao i, paradoksalno, u pojačanom polnom nagonu). Ovakve definicije termina su za psihologe pogodne s obzirom da im otvaraju vrata ka psihoterapijskim pristupima problemu jer je to jedina vrsta terapije koju mogu da koriste.

Ovim terminom (izvedenim iz grčke reči orexis – apetit)se opisuje „nedostatak apetita“ za romantične seksualne veze. U širem smislu se bolje definiše kao strah od bliskosti u toj meri da osoba trpi užasnu strepnju vezanu za seks koji podrazumeva i učešće osećanja, na primer u bliskim odnosima.

Kao znake ovog problema autori navode:

neprekidni strah od bliskosti, polnog kontakta, polnog zadovoljstva, polnih bolesti…
preokupiranost, do nivoa opsesije, svime što se vezuje za polnost: samom seksualnošću, seksualnim namerama, seksualnim ponašanjima drugih, sumnjama u sopstvenu seksualnu ispravnost…
odrečni, kruti, osuđujući stavovi o polnosti, telesnom izgledu, seksualnoj aktivnosti…
sram i odvratnost prema sebi zbog sopstvenih polnih iskustava…
auto-destruktivna ponašanja ne bi li se izbegao, ograničio ili zaustavio seks…

Osobe oba pola mogu da pate od polne anoreksije. Psiholozi u njihovoj ličnoj prošlosti nalaze bilo rano seksualno zlostavljanje, seksualnu eksploataciju, neki oblik izrazito traumatskog seksualnog odbacivanja, ili spoj ovih događaja. Medicinski stručnjaci bi ovim mogućim uzrocima mogli da dodaju i neke, moguće, specifičnosti biohemizma mozga. Moguće je da osoba pored izbegavanja seksa u romantičnim vezama bude, kao druga strana medalje, i „seksualno zavisna“ , tj da ima prisilnu potrebu za čestim seksualnim odnosima u beznačajnim vezama što bi značilo, da ovakve osobe namaju odbojnost prema sesku, već prema bliskosti.

Termin je prvi definisao Natha Hare 1975. u neodštampanoj doktorskoj disertaciji o muško-ženskim odnosima kod afroamerikanaca koja je u delovima predata Fakultetu za stručnu psihologiju u San Francisku.

Dalju popularizaciju termin je postigao zahvaljujući opet psihologu. Patrick Carnes je 1997. godine štampao knjigu pod nazivom „Seksulana anoreksija“.

Iako ima nekih podataka o tome da od seksualne zavisnosti pati 3-6% polulacije u svetu, za seksualnu anoreksiju nema podataka verovatno zato što je na neki način „veštačka dijagnoza“ neprepoznata od strane medisinskih stručnjaka.

Pošto se ovim, navodnim, poremećajem bave psiholozi, leče ga psihoterapijskim pristupom koji je usmeren na otkrivanje pravih izvora strahova, kao i na ublažavanje crno-bele slike sveta. Klijent se ohrabruje da preduzima sračunate rizike u društvenim aktivnostima a iskrivljeni stavovi se suočavaju sa činjenicama i stvarnošću. Cilj je da ovakve osobe nauče da ulaze u zdrave seksualne odnose sa postavljanjem zdravih granica i da svoje osećajne potrebe zadovolje na direktan način. Ovo je dug, postepen i planiran proces ali sa neizvesnim ishodom jer je krajnji zadatak postizanje autonomije, nezavisnosti i poboljšanja socijalnih odnosa. Sve ovo zavisi kako od motivacije klijenta, tako i od njegovih kapaciteta za uvid i promenu.

Seks (i) vežbe

Kada momci krenu u teretanu devojke se obično obraduju, očekujući da, nakon mesec dana, imaju kraj sebe izvajanog lepotana sa naslovnica. Osim toga važi teorija da vežba povećava seksualni nagon i želju. Međutim ponekad se „lepotan“ premori u teretani, u kojoj opsesivno vežba, da bi zadovoljio vizuelne kriterijume svoje drage, pa se desi da tolika njegova posvećenost donese i druge posledice. Dešava se da dođe do pada interesovanja i smanjene želje za seksom, koji dalje rezultiraju manje intezivnim ili proređenim odnosima. Međutim, ukoliko ne vežba za susednim spravama, krivac verovatno nije u teretani.

Razlog manje učestalosti seksualnih odnosa može biti potisnuta seksualna želja pod uticajem recimo: hronične napetosti, briga, preopterećenosti poslom ili obrazovanjem; ne mora prvo što pomislite da bude da se smanjila privlačnost. Jer zašto bi neko uopšte provodio vreme kraj vas ako je to tako?

Proređeni ili manje intezivni odnosi takođe mogu biti i posledica neusklađenosti u seksualnim potrebama. Polni nagon jednog od partnera/ki može biti urođeno slabije izražen nego kod drugog/e.

Ukoliko je u pitanju prvi razlog, telesno vežbanje može delimično da ublaži strepnju i napetost, i time oslobodi seksualnu energiju. Vežbanje podstiče oslobađanje endorfina, popularno nazvanih hormonima zadovoljstva, koji utiču na smanjivanje doživljaja bola. Ali, na te unutrašnje opijate, osoba može i da se „navuče“, kao na blagu drogu, i tako postane zavisna od vežbe i rekreacije, koju će onda konzumirati do krajnjih granica izdržljivosti, nakon kojih nastupa umor za sve ostalo.

Teretana, na žalost, ne rešava probleme u domenu nezadovoljstva u odnosu na seksualne veštine partnera/ki. Ma koliko se trudili, u teretani nećete pronaći spravu za uvežbavanje specifičnih erotskih poza ili tegiće za ojačavanje onog „mišića“, koji vam je na pameti kada pričamo o seksu. Zato je jedina „teretana“ koja tu pomaže strpljiv/a i maštovit/a partner/ka.

Patricijino ćoše – Depresija

Sve više se govori o depresiji kao svojevrsnoj pošasti savremenog doba (što nije daleko od istine). Ipak, da se depresija ne bi doživela kao neka sila koja dolazi iz neodredjenih prostora i kao tornado se obrušava na ljude, zatičući ih iznenadjene, zbunjene, preplašene, a nadasve nemoćne (iako je neki pacijenti upravo tako i doživljavaju), već kao stanje neraskidivo povezano sa unutarnjim i spoljašnjim životom pojedinca i okolnostima u kojima živi, potrudiću se da taj fenomen što uverljivije približim „običnom“ čitaocu. Da je depresija postojala odvajkada svedoče nam brojni izvori. Ipak, tek joj je kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka “podario” status “kraljice mentalnih oboljenja”, angažujući čitavu armiju lekova i psihoterapijskih tehnika u borbi protiv nje. Pojava antidepresiva označila je pravu revoluciju u tretiranju depresivnih stanja. Duge, zamorne i skupe psihoterapijske seanse (svima poznata psihoanaliza suvereno je vladala prošlim vekom) pokazale su se nemoćne pred dinamikom savremenog života i sve većim brojem obolelih pacijenata, pa su Prozak i njegovi superiorniji naslednici „preuzeli kormilar“. Ipak, da jedna pilula ne rešava suštinski problem, uprkos evidentnim koristima koje pacijenti imaju od psihofarmaka, nedvosmisleno je jasno. Stoga ćemo se u daljem tekstu pozabaviti dinamikom depresivnih stanja, njenom kompleksnošću i ograničenim mogućnostima kako farmakoterapije, tako i psihoterapije.

Psihijatrijski priručnici uzroke depresije, kao uostalom i drugih psihijatrijskih oboljenja, vezuju za biološke, psihološke i socijalne faktore. Ako po strani stavimo tzv. endogene (one koje dolaze iznutra) depresije i depresivne faze u sklopu bipolarnog poremećaja (kod kojih je primaran uzrok specifičan, urodjeni moždani hemizam i koje ne moraju nužno biti povezane sa odredjenim spoljašnjim faktorima, te se, shodno tome, tretiraju primarno lekovima) istorija bolesti depresivnih pacijenata neretko sadrži neki traumatičan dogadjaj posle koga „ništa nije bilo isto“. Fiksirani za traumu, pacijenti postaju pravi robovi svojih „negativnih“ misli i stanja u koja posredno zapadaju. Uzroci depresivnih stanja često leže i u raznolikim frustracijama na partnerskom, socijalnom ili pak profesionalnom planu. Bajkoviti sadržaji o sreći koje nam plasiraju mediji mogu potaknuti ljude na misli o tome kako je njihov život prozaičan i učmao, te kako “zaslužuju” više. Raspeti izmedju prevelikih očekivanja i ograničenih mogućnosti, lako zapadaju u kandže depresije. Čitav je niz telesnih i psihičkih tegoba koje se manifestuju: patološko neraspoloženje, umor, nezadovoljstvo sopstvenim životom, osećaj praznine, dosade, beznadja, tuge, nezainteresovanost za sadržaje koji su obolelom do tada pričinjavali zadovoljstvo, loša pažnja i koncentracija, nesanica ili pak preterano spavanje, gubitak apetita ili apetit pojačan do granica prejedanja, bolovi u raznim delovima tela iako nema fizioloških uzroka istih, manjak volje da se obavljaju svakodnevne obaveze koji može narasti i do potpunog napuštanja higijenskih navika, opsesivne misli o promašenosti i besmislu svog života, razdražljivost, neprestan pogled unapred ili unazad (naravno, sa crnim vidikom), misli o samoubistvu, preuveličan (neretko bezrazložan) osećaj krivice i prognoziranje fatalističkih ishoda, koje se neretko graniči sa sumanutošću, itd. Da bi se uspostavila dijagnoza depresivnog poremećaja neophodno je da takav, patološki obrazac mišljenja, osećanja i ponašanja traje duže od dve nedelje. Pacijenti se lekaru često javljaju kada bolest ozbiljno uzme maha i kada osećaju da više nemaju nikakvu kontrolu nad sopstvenim životom ili ih neko od porodice prinudi na lečenje. Strah od stigme koju mogu navući na sebe ako se pročuje da se psihijatrijski leče pacijente odvlači od blagovremene posete stručnjaku, te se depresivni simptomi samo uvećavaju. U stanjima akutne depresije (tzv. kliničke depresije) lekovi su primaran izbor lečenja, sve dok se ne uspostavi zadovoljavajuća remisija (poboljašnje), a onda se „uskače“ sa psihoterapijskim tehnikama koje u zavisnosti od brojnih faktora (vremenskih i novčanih kapaciteta, kao i sposobnosti autopromatranja pacijenta) variraju od dubinskih pristupa (psihoanaliza, jungijanska analitička terapija) do onih „površnijih“ i bržih, poput racionalno-emocionalno-bihejvioralne terapije koja akcenat stavlja na „pozitivan“ način mišljenja i ispravne životne navike. Da li se depresija može izlečiti ili pak samo ublažiti pitanje je koje se logično nameće. Odgovor na isto najbolje je tražiti u samoj strukturi nečije ličnosti. Opštevažeći stav stručnjaka jeste da je struktura ličnosti (što bi najpribližnije odgovoralo onome što nazivamo karakterom ili temperamentom) manje-više stabilna i nepromenljiva forma, te su neki ljudi vulnerabilniji (krhkiji, osetljiviji) i samim tim podložniji razvoju depresivnih i drugih psihičkih poremećaja. U tom slučaju, uvek postoji rizik da se depresivne epizode, naročito u situacijama pojačanog stresa, opet jave, te je s toga bitno da pacijenti održavaju redovan kontakt sa svojim lekarom.

Kao što su uzroci depresivnih stanja kompleksni, tako je i njihov tretman složen. Bitno je da pacijenti osluškuju impulse koje im psiha i telo šalju (nekada se depresija manifestuje samo odredjenim telesnim tegobama i tada se govori o tzv. „prikrivenoj depresiji“) i blagovremeno se jave lekaru, jer depresija nikada ne prolazi “sama od sebe”. Ipak, čak i kada se odluče na taj korak, najveći deo odgovornosti za poboljšanje stanja moraju da preuzmu sami. Pacijenti se često previše oslone na terapeuta i lekove, zanemarujući sopstveni udeo u lečenju. S toga se kao poruka može istaći da se jedino u kombinaciji raznolikih pristupa (lekovi, psihoterapija i sopstvena angažovanost) može doći do optimalnih rezultata.

Piše: Patricija

Patricijino ćoše – Ispovesti transrodnih

Ispovesti transrodnih osoba najčešće imaju sličan obrazac i neodoljivo podsećaju na reklame iz Top-šopa gde se ono „pre“ boji najtamnijim bojama, a ono „posle“, naravno, najsvetlijim. Nekome kome su predstave o sebi i svom rodnom identitetu još uvek maglovite može se učiniti kako su stvari zaista „crno-bele“. Istina, preterana psihologizacija nije nužno najbolji put u rešavanju životnih (i posredno psihičkih) problema, ali nekada je ipak neophodno stvari sagledati iz više uglova. Slušajući/čitajući o transrodnosti stiče se utisak kao da je to jedini problem s kojim se takve osobe suočavaju i da će njegovim ekspresnim „otklanjanjem“ (naravno, komplikovanim hormonskim i hirurškim intervencijama) stvari „doći na svoje mesto“, a oni nastaviti da žive u imaginarnim prostorima „trans bajki“. Ipak, da li je tako? Za bolje razumevanje kompleksnosti problema transrodnih osoba nije zgoreg pobrojati niz vrlo specifičnih okolnosti sa kojima se suočavaju (a koje prevazilaze imanentan osećaj nelagodnosti u sopstvenom telu, problem sam po sebi dovoljno težak, i u velikoj meri se prepliću sa problemima većine ljudi). Osećaj velike socijalne nelagodnosti i neintegrisanosti jedan je od osnovnih problema. Naviknute na nerazumevanje i neprihvatanje sredine takve osobe tokom života, čak i kada za to nema dovoljno realnih osnova (priznaćete, niko ne može računati sa naklonošću većine ljudi) zadržavaju obrasce nepoverenja i straha u odnosu prema spoljašnjem svetu, doživljavajući ga kao „a priori“ neprijateljski. Ne manje značajan aspekt života takvih ljudi jesu i velike poteškoće u ostvarivanju kvalitetnih/trajnijih partnerskih odnosa. Čini mi se da stvari stoje nešto bolje kada su u pitanju „trans muškarci“ (verovatno s toga štu su žene načelno otvorenije za različitost i manje usredsređene na seksualni aspekt odnosa, a vrlo moguće i zbog frustriranosti hronično komplikovanim odnosima sa cisrodnim muškarcima), dok su „trans žene“ mahom objektivizovane, svedene na nivo seksualnog fetiša i samim tim unapred osujećene u nastojanju da se partnerski realizuju. Ipak, najveći problem (a ujedno i preduslov za rešavanje osnovnog) jeste sticanje finansijske nezavisnosti (medicinski zahvati vrlo su skupi i Država nedovoljno učestvuje u njihovom finansiranju). Ako uzmemo u obzir hroničan problem mladih u Srbiji da se zaposle i ekonomski osamostale, onda su problemi transrodnih osoba udvostručeni. Ne treba zanemariti ni činjenicu da većina „trans“ osoba ne želi da uzima hormone i operiše svoje genitalije, već nalazi manje invazivne načine za ublažavanje svoje rodne disforije („kros dresing“, recimo), pri čemu, paradoksalno, nailazi na još manje razumevanja, jer dominanto je prihvatljivo samo ono što se približava nekom univerzalnom/idealnom (heteronormativnom, naravno) konceptu (otud i prolongirano nezadovoljstvo nekih postoperativnih transseksualaca svojim izgledom/genitalijama i groteskna nastojanja da dodatnim medicinskim komplikacijama to „reše“). Tako dolazimo do zanimljivog uvida u to kako se na primeru jedne marginalizovane zajednice zapravo zacele boljke celokupnog društva, usudio bih se da kažem, i celokupne civilizacije. Potraga za identitetom (ne samo rodnim), „svojim mestom pod suncem“ i srećom (šta god se pod tim podrazumevalo) zapravo su temeljna pitanja koja okupiraju čoveka odvajkada, tako da se čitava fama oko „promene pola“ zapravo samo pridružuje čitavom nizu postmodernih, utopijskih projekata o sreći.

Čak i ovako, taksativno navedeni problemi zapravo nam govore dosta o kompleksnosti transrodne tematike i pozivaju nas na nešto drugačiji i realističniji pristup nego onaj koji nam pruža carstvo bajkovitih, virtuelnih narativa. Pitanje je samo koliko smo spremni (i sposobni) za dubinsko sagledavanje sebe i sveta oko nas, koje se ovde, očigledno, nameće kao preko neophodno.

Piše: Patricija

Seks posle porođaja

Dinamika seksualnog života može biti poremećena trudnoćom i porođajem. Ponekad se desi da muškarac izgubi seksualno zanimanje za ženu, gledajući je kroz sasvim novu prizmu kao majku, ne više i kao ženu i ljubavnicu. Ovakva situacija može biti samo prolazna faza, ali ponekad može prerasti i u ozbiljniji problem. Prvo pitanje koje se nameće je da li je muškarac iskren?

Ako pretpostavimo da je iskren on ženu sada, nakon što je postala majka, zaista posmatra u sasvim drugom svetlu i povlači se iz, do pre godinu dana, skladnog i bogatog seksulanog života.

U psihoterapijskoj praksi se sreću muškarci koji sopstvenu neurotsku podvojenost preslikavaju na žene oko sebe. Takve osobe žene na koje u životu nailaze dele na svetice i prostitutke. Svetice im služe za zasnivanje braka i porodice, a one druge za «niske strasti». Prve su poštovane i stavljene na pijedestal, a druge seksualno poželjne, ali baš zbog toga, i prezrene. Partnerke za seks ovakvi muškarci neretko i traže upravo među lepoticama noći. U suštini, ovakva oštro podvojena slika suprotnog pola odraz je neadekvatnog doživljaja sopstvene seksualnosti kao nečeg «niskog» i «prljavog».

Međutim, ako je suprugovo obrazloženje samo «dobar izgovor», smernice ka pravim razlozima bi mogli dati npr. odgovori na sledeća pitanja: da li je ranije bilo problema sa erekcijom; kakav je bio seksualni život u trudnoći i da li ga je uopšte bilo; da li je nakon porođaja žena upadljivo podređena detetu i da li se možda fizički promenili tokom trudnoće i nakon porođaja (recimo dobili u težini)?

Kakav god da je uzrok problema, šanse da rešenje padne s neba su neznatne, pa je možda najbolje, što pre, potražiti stručnu pomoć. A ako se muškarac bude nećkao, «make him an offer he can’t refuse»…