trece doba

Kao i u slučaju mnogih drugih hroničnih i teških poremećaja, pored obolelog trpe i drugi članovi porodice, te im je stoga potrebna podrška kako ne bi „sagoreli“, odnosno i sami razvili neko oboljenje (najčešće depresiju). Negovatelji bliski obolelom mogu imati čitav niz, neretko suprotnih, osećanja. Pored osećaja straha i tuge, prisutna su i osećanja nemoći, gneva, prikraćenosti, što može stvoriti snažne unutarnje konflikte.

Usled nedostatka svesti, zajednica najmanje reaguje, tako da gotovo sav teret staranja o obolelom preuzimaju pojedinci. S toga je bitno razvijati tzv. „age friendly“ stavove, međugeneracijski dijalog, empatiju i razbijati vladajuće predrasude i stereotipe. Volontersko angažovanje vrlo je važan segment rešavanja problema. U svemu tome, uloga Države je da napravi adekvatnu regulativnu strategiju. Edukacija stručnih kadrova (ne samo specijalista, već i lekara opšte prakse, medicinskih tehničara, socijalnih radnika itd.) i postavljanje standrada nege ove populacije priroteti su kada je stručna podrška u pitanju. Situacija „na terenu“ nije dobra. Još uvek nije oformljen dnevni centar za obolele od demencije, premda postoje dva „memori“ centra (za poremećaje pamćenja) u zemlji (Beograd i Novi Sad), kao i neuropsihijatrijska služba pri Gradskom zavodu za gerentologiju u Beogradu. Kako bi se zdravstvena zaštita ovih pacijenata i njihovih porodica poboljšala, u situaciji nedovoljne podrške državnog sektora, bitno je umrežavati se sa privatnim i nevladinim.

Na kraju, u cilju što plastičnijeg približavanja ove teme čitaocima, želim da preporučim nekoliko interesantih knjiga i filmova koji tretiraju ovaj problem. „Away from her“ (Daleko od nje) film je baziran na priči Alis Manro i u centar stavalja bračni par u poznim godinama, Fionu i Granta, čiji odnos počinje da se komplikuje kada ona oboli od Alchajmerove bolesti; zatim „Still Alice“ (I dalje Alis), o mladoj profesorki psiholingvistike koja biva pogođena ovom bolešću. Kada je literarna produkcija u pitanju, toplo preporučujem roman Ivane Dimić „Arzamas“, pretprošlogodišnje dobitnice NIN-ove nagrade, koji problematizuje odnos između majke, obolele od Alchajmera, i ćerke koja se stara o njoj.

Mnogi ljudi sigurno bi se složili sa konstatacijom da su zaboravnost i rasejanost prateće odlike starosti, premda takav stav može spadati i u domen predrasuda (nije se bez razloga mudrost još od antike vezivala za stare, a sigurno je da bi svaki čitalac ovih redova mogao da se seti nekog vitalnog i pronicljivog starca/starice iz svog okruženja). Ipak, ovi simptomi nekad mogu biti i znak ozbiljnih, neuroloških poremećaja, te bi im, stoga, trebalo pridati veću pažnju. Ovoga puta, govoriću o Alchajmerovoj bolesti. Potrudiću se da problem, premda ne usko psihijatrijske prirode, sagledam iz raznih uglova, i naznačim probleme sa kojima se suočavaju, kako oboleli, tako i članovi njihovih porodica, koji su ujedno (i nažalost) često i glavni negovatelji.

Naime, Alchajmerova bolest predstavlja najčešći uzrok demencije kod osoba starijih od 65 godina. Definiše se kao sporo i fatalno oboljenje koje dovodi do postepenog propadanja mozga. Osnovni simptomi su zaboravnost, gubitak kratkotrajnog pamćenja, neprestano postavljanje istih pitanja, smanjena motivacija i volja za obavljanjem svakodnevnih aktivnosti itd. Kao najvažniji korak u tretiranju ovog problema stručnjaci naglašavaju „svest o tome da bolest postoji“. Kao i za mnoge druge specifične problema, nedostak senzibiliteta kod šire javnosti jedan je od glavnih „kamena spoticanja“ u nastojanju da se iznađe optimalno rešenje. Takođe, toliko puta spomenuta prevencija i u slučaju „Alchajmera“ prioritetna je i može se podvesti pod više nivoa. Primarni nivo vezuje se za sve one stilove života kojih bi trebalo da se pridržava svaki pojedac, bez obzira na životno doba, a naročito ako želi da doživi duboku i zdravu starost. U vezi s tim, pravilna ishrana, redovna fizička aktivnost, briga za svoje menalno stanje (borba sa stresom), celoživotno učenje/bavljenje mentalnim aktivnostima, imperativi su kada je preveniranje pomenutih tegoba u pitanju. Ipak, čak i kada bolest počne da se manifestuje, dosta je toga što pojedinac i porodica mogu da učine da ne dođe do progresije simptoma, odnosno da se komplikacije preduprede. U vezi s tim, bitno je napomenuti da je bolest (za sada) neizlečiva, ali se može „odložiti“ ako se prepozna na vreme i ako se preduzmu sve neophodne mere lečenja (misli se prvenstveno na farmakoterapiju). Uzroci bolesti nisu, kako se to obično misli, prevashodno genetski, i povezani su sa brojnim drugim zdravstvenim tegobama i nezdravim stilovima života u odraslom dobu (kardiovaskularne bolesti, nedostatak fizičke aktivnosti, gojaznost, mentalna neaktivnost, kao i depresija, koja indirektno utiče na razvoj bolesti). U ranim fazama bolesti, osoba zaboravlja pojedinosti i ne može da ih se seti, zaboravljaju se čitavi delovi svoga iskustva itd. Za blagovremeno prepoznavanje ovog poremećaja nije zgoreg nabrojati još nekoliko čestih simptoma koje ukazuju na njegovo postojanje, kao i pitanja koja bi trebalo postaviti rođacima osobe za koju se pretpostavlja da ima dati problem. Naime, takve osobe zaboravljaju celokupna doživljena iskustva, kojih se naknadno retko prisećaju. Zatim, gube sposobnost da prate pismena ili usmena uputstva, vode beleške, kao i brigu o sebi. Pitanja koja bi u tim fazama bilo dobro postaviti rođacima jesu: da li dotični imaju problema sa nalaženjem odgovarajuće reči, da li koriste neodgovoarajuće reči, prekidaju rečenicu u pola, gube tok misli ili ponavljaju iste sadržaje (tzv. afazija). Takođe, pitanja u vezi sa eventualnim teškoćama pri oblačenju ili kupanju, upotrebi četke ili češlja, kao i sposobnosti da se samostalno hrane od presudne su važnosti. Uz to, bitno je utvrditi da li postoje problemi sa prepozavanjem poznatih osoba i mesta, kao i sopstvenih i poznatih stvari (tzv. agnozija). Za kraj, treba spomenuti i pitanja u vezi sa razumevanjem dešavanja oko sebe, kao i mogućim problemima sa upotrebom poznatih predmeta i novih aparata (tzv. egzekutivna disfunkcija).

Kako bismo problem sagledali u njegovoj kompleksnosti, u narednom tekstu pozabavićemo se teškoćama koje imaju članovi porodica koje se staraju o obolelima, kao i odnosu šire zajednice prema ovom, sistemski nedovoljno prepoznatom i tretiranom, problemu.

Pojam zaboravnosti se u narodu različito tumači. Laici često zaboravnošću smatraju rasejanost . Rasejanost je, recimo, kada „smetnete s uma“ gde ste ostavili ključeve kada ste umorni stigli kući, a onda se kasnije setite. Obično se javlja kada je čovek napet, jako zabrinut, neraspoložen, ili pak prezauzet pa mnoge svakodnevne aktivnosti obavlja automatski bez posebnog usmeravanja pažnje na to što radi, jer mu je pažnja okupirana, recimo brigama ili planiranjem obaveza.

Pod zaboravnošću u smislu poremećaja smatra se gubljenje prethodno zapamćenih informacija zauvek. Zaista zaboravan čovek obično nije svestan svog problema. To primećuju prvo ljudi iz njegove neposredne okoline. Zaboravni, obično stariji ljudi, često se ljute kada im na to skrenete pažnju jer toga sami em nisu svesni, em ih to plaši. Kada se ovakva zaboravnost upadljivo javlja onda ona može da bude uvod u demenciju koja je organski poremećaj i javlja se kao posledica ubrzanog odumiranja moždanih ćelija. Postoje jednostavniji i složeniji (neuro-psihološki) testovi za procenu stanja funkcija pamćenja,  pažnje, rasuđivanja itd…(saznajne funkcije).

Lekovi koji usporavaju razvoj demencije  koriste se samo ako je i postavljena dijagnoza demencije koja osim zaboravnosti ima i druge simptome. Ovi lekovi postoje  u formi tableta, ali su neki osmišljeni i u obliku flastera koji se koriste i u primeni nekih drugih lekova. Suština „flastera“ je da sadrže aktivnu formu leka koji se, umesto preko sluzokože želuca i creva, rastvara i prenosi u krv kroz kožu. Flasteri se menjaju po uputstvu a mogu se koristiti do kraja života ukoliko se ne razvije neka forma kožne alergije.

Ako se ovo „potpuno gubljenje prethodno zapamćenih informacija“ javlja selektivno u mlađim godinama može da bude odraz potiskivanja kao neurotičnog mehanizma odbrane. Tako recimo deca „zaboravljaju“ neke izuzetno traumatične događaje i iskustva.