Patricijino ćoše – Praznična depresija
Piše: Patricija
Iako smo skloni da uz novogodišnje i božićne praznike vezujemo pojmove radosti, sreće, topline, ispunjenosti i mira postoje i oni ne baš tako prijatni aspekti koji nekada mogu pratiti ove periode. Stoga ćemo se ovoga puta pozabaviti tzv. „prazničnom depresijom“. Zimsko, pretpraznično vreme (ovoga puta ne mislim na atmosferske prilike) sa sobom gotovo uvek nosi potrebu da se napravi „presek stanja“, „podvuče crta“ i minula godina sagleda u celosti. Ovaj „pogled u retrovizor“, u slučaju da procenimo kako prethodni period i nije bio baš tako uspešan, ili bar ne onoliko koliko smatramo da je trebalo, možemo zapasti u stanje melanholije i doći do zaključka kako naš život nije dovoljno kvalitetan, pa takav, iracionalan, uopšten i u osnovi pogrešan
zaključak projektovati na narednu godinu. Ipak, našu prirodnu sklonost ka iracionalnom mišljenju ne moramo nužno „zloupotrebiti“, već, u skladu sa osvedočenom tradicijom, osnažiti sebe lepim željama, nadama i verom u „bolje sutra“. Da projekcije o neposrednoj budućnosti ne zasnujemo samo na tome, što bi bilo pomalo naivno, pravljenje odgovarajućeg plana u vezi s onim što želimo da postignemo/doživimo može nam pomoći da svoja nadanja potkrepimo i realističkim stavovima i tako smanjimo šanse da nam se očekivanja izjalove.
Zahvaljujući neverovatnoj moći koju savremeni mediji imaju, pretpraznični period prezasićen je šarolikim predstavama o Novoj godini i Božiću, onome kako bi oni trebalo da izgledaju i kako bi mi trebalo da se osećamo povodom istih. Kako su te kampanje dominanto sračunate na što bolju prodaju raznolikih proizvoda (od hrane i pića, preko odeće, obuće, kozmetike, igračaka za decu, pa do ulaznica za raznorazne muzičko-scenske „spektakle“) njihova veza sa realnim mogućnostima (u krajnjoj liniji, i potrebama) koje prosečan čovek ima vrlo je mala. To naravno ne umanjuje njihovu zavodljivu moć I, koliko god da smo svesni da nam za sreću ipak nije potrebno toliko, ukoliko ne možemo sebi da priuštimo nešto od pomenutih sadržaja, možemo razviti
duboko neprijatan osećaj neadekvatnosti. Takođe, i medijski kreirane predstave o našem psihičkom stanju u vezi s praznicima najčešće su prenaglašene i klišetirane. Uz pojam dočeka nove godine gotovo neizostavno se vezuje sintagma „najluđa noć“ što sugeriše na nekakvu naročito euforičnu atmosferu koja postaje mera kvalitetnog provoda, a pošto većina ljudi ne pripada društvenom sloju koji sebi može da priušti glamurozne žurke, posete „fensi“ mestima i putovanja na egzotične destinacije (što, paradoksalno, i nije garancija nekog naročitog užitka), osećaj učmalosti, prozaičnosti i uskraćenosti može kod nekih postati toliko jak i proizvesti stanja slična onima o kojima smo govorili u tekstu posvećenom depresiji kao takvoj. Takođe, praznici su period koji se vezuje za provođenje vremena sa najbližima, pa tako, u slučaju da nismo u mogućnosti da to realizujemo, možemo imati pogrešan utisak da smo propustili jedinstvenu mogućnost da se družimo sa voljenim osobama.
Kao i u više prethodnih tekstova zaključci koji se mogu izvesti i ovoga puta jesu da je osećaj za realnost (pri čemu ne mislim na ekstremna stanja, poput psihotičnih) od presudne važnosti. Praznični dani, uprkos svom neosporno prijatnom karakteru, nisu jedini dani u godini kada bi trebalo (i kada je moguće) biti srećan, niti je za sreću potrebno sve ono što nam se tako agresivno i bez mere medijski plasira. Za sam kraj, poželela bih svim čitaocima, pre svega, puno mentalne snage i fizičkog zdravlja, zatim puno truda i rada, kao i sposobnosti da zadovoljstva pronalaze u sadržajima koji su im dostupni, a očekivanja od sebe, drugih i života u načelu svedu na razumnu meru. Srećni praznici!
