Patricijino ćoše – Ispovesti transrodnih

Ispovesti transrodnih osoba najčešće imaju sličan obrazac i neodoljivo podsećaju na reklame iz Top-šopa gde se ono „pre“ boji najtamnijim bojama, a ono „posle“, naravno, najsvetlijim. Nekome kome su predstave o sebi i svom rodnom identitetu još uvek maglovite može se učiniti kako su stvari zaista „crno-bele“. Istina, preterana psihologizacija nije nužno najbolji put u rešavanju životnih (i posredno psihičkih) problema, ali nekada je ipak neophodno stvari sagledati iz više uglova. Slušajući/čitajući o transrodnosti stiče se utisak kao da je to jedini problem s kojim se takve osobe suočavaju i da će njegovim ekspresnim „otklanjanjem“ (naravno, komplikovanim hormonskim i hirurškim intervencijama) stvari „doći na svoje mesto“, a oni nastaviti da žive u imaginarnim prostorima „trans bajki“. Ipak, da li je tako? Za bolje razumevanje kompleksnosti problema transrodnih osoba nije zgoreg pobrojati niz vrlo specifičnih okolnosti sa kojima se suočavaju (a koje prevazilaze imanentan osećaj nelagodnosti u sopstvenom telu, problem sam po sebi dovoljno težak, i u velikoj meri se prepliću sa problemima većine ljudi). Osećaj velike socijalne nelagodnosti i neintegrisanosti jedan je od osnovnih problema. Naviknute na nerazumevanje i neprihvatanje sredine takve osobe tokom života, čak i kada za to nema dovoljno realnih osnova (priznaćete, niko ne može računati sa naklonošću većine ljudi) zadržavaju obrasce nepoverenja i straha u odnosu prema spoljašnjem svetu, doživljavajući ga kao „a priori“ neprijateljski. Ne manje značajan aspekt života takvih ljudi jesu i velike poteškoće u ostvarivanju kvalitetnih/trajnijih partnerskih odnosa. Čini mi se da stvari stoje nešto bolje kada su u pitanju „trans muškarci“ (verovatno s toga štu su žene načelno otvorenije za različitost i manje usredsređene na seksualni aspekt odnosa, a vrlo moguće i zbog frustriranosti hronično komplikovanim odnosima sa cisrodnim muškarcima), dok su „trans žene“ mahom objektivizovane, svedene na nivo seksualnog fetiša i samim tim unapred osujećene u nastojanju da se partnerski realizuju. Ipak, najveći problem (a ujedno i preduslov za rešavanje osnovnog) jeste sticanje finansijske nezavisnosti (medicinski zahvati vrlo su skupi i Država nedovoljno učestvuje u njihovom finansiranju). Ako uzmemo u obzir hroničan problem mladih u Srbiji da se zaposle i ekonomski osamostale, onda su problemi transrodnih osoba udvostručeni. Ne treba zanemariti ni činjenicu da većina „trans“ osoba ne želi da uzima hormone i operiše svoje genitalije, već nalazi manje invazivne načine za ublažavanje svoje rodne disforije („kros dresing“, recimo), pri čemu, paradoksalno, nailazi na još manje razumevanja, jer dominanto je prihvatljivo samo ono što se približava nekom univerzalnom/idealnom (heteronormativnom, naravno) konceptu (otud i prolongirano nezadovoljstvo nekih postoperativnih transseksualaca svojim izgledom/genitalijama i groteskna nastojanja da dodatnim medicinskim komplikacijama to „reše“). Tako dolazimo do zanimljivog uvida u to kako se na primeru jedne marginalizovane zajednice zapravo zacele boljke celokupnog društva, usudio bih se da kažem, i celokupne civilizacije. Potraga za identitetom (ne samo rodnim), „svojim mestom pod suncem“ i srećom (šta god se pod tim podrazumevalo) zapravo su temeljna pitanja koja okupiraju čoveka odvajkada, tako da se čitava fama oko „promene pola“ zapravo samo pridružuje čitavom nizu postmodernih, utopijskih projekata o sreći.

Čak i ovako, taksativno navedeni problemi zapravo nam govore dosta o kompleksnosti transrodne tematike i pozivaju nas na nešto drugačiji i realističniji pristup nego onaj koji nam pruža carstvo bajkovitih, virtuelnih narativa. Pitanje je samo koliko smo spremni (i sposobni) za dubinsko sagledavanje sebe i sveta oko nas, koje se ovde, očigledno, nameće kao preko neophodno.

Piše: Patricija