krizna stanja

Još od radova američkog psihijatra i psihoanalitičara Ota Kernberga 60ih godina prošlog veka, koji je prvi definisao graničnu i narcističku organizaciju ličnosti, a naročito od uvođenja u zvanične dijagnostičke klasifikacije 1980, „poremećaji ličnosti“ izazivaju veliko interesovanje, neretko praćeno brojnim kontroverzama, kako stručnjaka za mentalno zdravlje, tako i filmskih umetnika i laičke populacije. Pojam „psihopata“, često neprecizno i pogrešno upotrebljavan, može se čuti u svakodnevnom govoru, a likovi iz brojnih filmova i televizijskih serija postali su za mnoge prva asocijacija na pojam poremećaj ličnosti. S obzirom na veliko interesovanje mnogih za ovu temu, kao i često direktnu vezu poremećaja ličnosti sa brojnim drugim mentalnim i poremećajima ponašanja, potrudiću se da ovim tekstom ovu ni malo jednostavnu problematiku donekle približim čitaocima.

Poremećaji ličnosti definišu se kao hronični, nefleksibilni obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja koji samom pacijentu zadaju brojne probleme, kako na unutarnjem, tako i na međuljudskom planu. Iako sami po sebi nisu bolesti u psihijatrijskom smislu, oni, u zavinosti od brojinih, najčešće spoljašnjih, stresogenih faktora, mogu prerasti u prave psihičke poremećaje (najčešće afektivne i anksiozne, premda nije retka i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci), kao i poremećaje ponašanja (agresivno reagovanje, promiskuitetni seksualni odnosi itd.).

Zvanični psihijatrijski priručnici grupišu poremećaje ličnosti u nekoliko kategorija, stvarajući utisak da se radi o autonomnim entitetima, iako su istraživanja pokazala da se simptomi mnogih poremećaja ličnosti preklapaju i da se primeri „čistih“ poremećaja ličnosti retko kada sreću u praksi. Ono što je zajedničko svima njima jeste emocionalno nestabilna struktura ličnosti (svi poremećaji ličnosti zapravo su granični i služe se primitivnim mehanizmima odbrane, naročito u stresnim situacijama), a ono što se razlikuje jesu tzv. tipovi adaptacije kojih ima mnogo i za koje se smatra da su u najvećoj meri naučeni i sociokulturno determinisani (u prilog čemu idu tendencije da se ovi poremećaji u nadolazećim klasifikacijama nazovu poremećajima adaptacije). U daljem tekstu pozabaviću se tzv. graničnim iliti emocionalno nestabilnim poremećajem ličnosti koji je izdvojen u zasebnu kategoriju, premda već duže vreme postoje tendencije da se kao takav izbaci, a graničnost posmatra dimenzionalno, tj. samo kao oznaka težine svih (drugih) poremećaja ličnosti.

Uprkos brojnim neslaganjima oko njegove klasifikacije i dijagnostike, granični poremećaj ličnosti još uvek je najčešće dijagnostifikovan sindrom iz ove grupe poremećaja. Kada je emocionalno reagovanje u pitanju prisutne su neprestane oscilacije raspoloženja, koje ide od euforičnog do depresivnog, premda nikada onim intenzitetom kao kod bipolarnog afektvnog poremećaja i može biti isprovocirano specifičnim okolnostima, premda  se nekada javlja bez naročitog povoda (iako se na dubljem planu uvek mogu pronaći nekakvi uzroci), zatim intenzivno osećanje ljutnje i gneva, neretko isprovocirano naizgled banalnim povodom, koje može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana, zatim hronično osećanje praznine, besmisla, usamljenosti i nepripadanja, kao i patološki strah od napuštanja od strane bliskih osoba. Iako su misaoni procesi kod ovakvih osoba očuvani (psihotično reagovanje je retko i ako postoji uglavnom je prolaznog karaktera), sreću se poteškoće u ispravnom poimanju  kako sebe i sopstvenog identiteta, tako i drugih ljudi i njihovih namera (ljudi se opažaju kao ekstremno dobri ili ekstremno loši, pri čemu se ove kategorije neprestano i brzo smenjuju). Ovakve osobe često neprihvatljive aspekte sopstvenog karaktera/ponašanja pripisuju drugima, braneći se tako od psihološke dezintegracije. Ponašanje, koje je u neposrednoj vezi sa narušenim afektivnim i kognitivnim procesima, kod ovakvih osoba upadljivo je i neretko odstupa od onoga što se smatra socijalno praihvatljivim ili dobrim po samu osobu (agresivni ispadi, verbalni ili fizički, brza vožnja, promiskuitetan seks, zloupotreba alkohola ili droge, prejedanje, kao i samopovređivanje i parasuicidalni pokušaji, odnosno pretnje samoubistvom). Ne treba smetnuti s uma da nisu svi simptomi ovih stanja koje eventualno prepoznamo kod sebe po difoltu i znak poremećaja ličnosti, te da mnogi ljudi u situacijama jakog i prolongiranog stresa regresiraju na primitivnije nivoe funkcionisanja, a nekada „graničnost“ može biti i manifestacija depresije.

Uzroci samog problema mnogostruki su i predstavljaju kombinaciju bioloških, porodičnih i sredinskih faktora. U osnovi samog problema leži urođena nervna preosetljivost, tj. specifična biohemija mozga, na koju se kasnije nadomešćuje čitav niz specifičnih poteškoća iz ranog razvojnog perioda, najčešće formiran u okviru porodičnog konteksta, premda ne treba zanemariti ni uticaj škole, medija i šire društvene zajednice. Tada se formiraju određena uverenja o sebi, drugima i životu uopšte, takozvane sputavajuće sheme ili rani životni scenariji, koji se kasnije, u odraslom dobu, (re)aktiviraju u raznim situacijama i tako se simbolički ponavljaju, stvarajući osobi brojne poteškoće. Ako ih pacijent ne osvesti i ne stavi pod kontrolu, neprestano će reagovati po istom obrascu u sličnim situacijama  i sputavati sebe na putu isceljenja i ličnog rasta i razvoja. Neki od takvih pacijenata bili su u detinjstvu zanemarivani ili zlostavljani, neki prestrogo vaspitavani ili emocionalno deprivirani (tj. nije im pružano dovoljno ljubavi, podrške i pažnje), dok su drugi pak bili prezaštićeni ili razmaženi, te im nisu bile postavljene nikakve granice u ponašanju.

Lečenje ovih stanja  znatno je kompleksinije i unekoliko teže nego kod ostalih psihijatrijskih entiteta. Iako se lekovima može smanjiti intenzitet određenih afakata (neraspoloženja, napetnosti, besa) lečenje ovakvih pacijenta primarno se odvija psihoterapijski. Iako su mnogi savremeni psihoterapijski koncepti koji se bave radom sa ovakvim pacijentima zasnovani po principu „sada i ovde“, tj. rešavanju aktuelne životne problematike i uspostavljanju adekvatne bihejvioralne kontrole, prošla (naročito traumatska) iskustva važan su segment terapijsog procesa i bitno ih je obraditi i pomoći pacijentu da ih što bolje integriše u celinu sopstvenog identiteta, uz neprestano insistiranje na zdravim apsektima ličnosti (tzv. rezilijentnost) i njihovom razvoju, koje ovakve osobe, na svu sreću, imaju mnogo, premda su često, pod uplivom snažnih i nekontrolisanih emocija, u drugom planu i retko dosežu svoj puni potencijal.

Ipak, prilikom rada sa takvim klijentima ne treba zanemariti ni nestabilnost okruženja, te je s toga saradnja sa porodicom, naročito ako se radi o mladim osobama, od velikog značaja. U slučajevima ekstremnog pogoršanja psihičkog stanja ili javljanja opasnog/impulsivnog ponašanja kratkotrajna hospitalizacija veoma je blagotvorna.

Zbog svog upadljivog ponašanja, neretko odbijanja da prihvate pomoć, ali i fame koja se oko tih dijagnoza stvorila (neretko se može čuti kako su takvi pacijenti „teški“ i kako je rad sa njima gotovo nemoguć), takve osobe trpe veliku stigmu, nažalost čak i u stručnim krugovima. S druge strane, iskustva terapeuta koji su decenijama radili sa ovakvim pacijentima i istraživali ovu oblast daju veliki optimizam svim onim stručnjacima koji tek diskretno ulaze u komplikovani svet rada sa poremećajima ličnosti.

Budući da nas je, kao i dobar deo sveta, iznenada i neočekivano zadesila pošast kakva se nije zbila u skorijoj prošlosti (premda istorija beleži brojne slične periode u daljoj prošlosti), bilo je neophodno preduzeti čitav niz naročitih mera kako bismo se što efikasnije izborili sa njom i sačuvali što veći broj života. Jedna od takvih je i mera ograničenje kretanja, uz koju se vezuje i pojam socijalne izolacije, reč koju u poslednje vreme neprestano možemo čuti kako u medijima, tako i u svakodnevnom govoru. Iako taj pojam, na prvu loptu, priziva asocijacije na neprijatna osećanja, potrudiću se da ovim tekstom predočim njegovu vedriju i kreativniju stranu.

Pre svega, bitno je naglasiti da je osećaj nelagodnosti u vezi sa prinudnim merama izolacije u velikoj meri prenaglašen i iracionalan, i da je više u vezi sa prkosom koji se prirodno javlja kada nam neko uskrati mogućnost kretanja, nego sa stvarnim problemom. S toga je bitno potcrtati neophodnost takvih mera i „žrtvovanja“ individualne slobode zarad opšteg/kolektivnog dobra. Na taj način čuvamo sebe od drugih i druge od sebe, potvrđujući svoju odgovornost i zrelost. Takodje, bitno je istaći i sve one aspekte izolacije koji nam mogu ublažiti osećaj nelagodnosti (straha, dosade, prikraćenosti) i pomoći nam da izađemo iz ove situacije kao bolji ljudi.

Prirodno je da se u situacijama kada postoji objektivna opasnost da obolimo javlja osećaj straha, kako za sebe, tako i za svoje bliženje. Ipak, prepuštanje tom osećanju može nas paralisati u nastojanju da sebi olakšamo trpnju i iznadjemo optimalno rešenje. Kako i u mnogim drugim životnim okolnostima, faktor sreće igra naročitu ulogu. Čak i kada neki problem zadesi veliki broj ljudi, nije nužno da će se to desiti i nama (ma koliko to zvučalo sebično). Ipak, čak i ako se dogodi da i sami obolimo, potrebno je naglastiti da ni jedan problem nije a prori nerešiv i da je moguće poduzeti čitav niz mera koje nam mogu pomoći. Stoga je blagovremeno prepoznavanje simptoma bolesti i javljanje lekaru osnovni preduslov u tretiranju pomenutih stanja.

Vreme provedeno u izolaciji možemo ispuniti na razne načine. Koliko puta smo se požalili da nemamo dovoljno vremena za sebe i svoju porodicu? Koliko puta smo zažalili što nemamo priliku da se pozabavimo nekim aktivnostima kojima smo se nekad bavili? Eto, ovo je jedinstvena prilika da to realizujemo. Ćaskanje sa najbližima, društvene igre, čitanje knjiga, pisanje, gledanje filmova/serija, crtanje, slikanje, vajanje, raspremanje i čišćenje kuće, razgledanje starih albuma, kuvanje… samo su neke od brojnih aktivnosti kojima se možemo posvetiti ovih dana.

Budimo dobri prema sebi i drugima, organizujmo sebi vreme na najbolji mogući način, svedimo brigu na podnošljivu meru i mobilišimo je u cilju rešavanja problema, računajući sa tim da ne možemo uticati na sve, i da posle kiše uvek sija sunce. Uostalom, setimo se svih onih teških perioda naše istorije koje smo stoički podneli i izašli kao pobednici.

Piše: Patricija

Iako smo skloni da uz novogodišnje i božićne praznike vezujemo pojmove radosti, sreće, topline, ispunjenosti i mira postoje i oni ne baš tako prijatni aspekti koji nekada mogu pratiti ove periode. Stoga ćemo se ovoga puta pozabaviti tzv. „prazničnom depresijom“. Zimsko, pretpraznično vreme (ovoga puta ne mislim na atmosferske prilike) sa sobom gotovo uvek  nosi potrebu da se napravi „presek stanja“, „podvuče crta“ i minula godina sagleda u celosti. Ovaj „pogled u retrovizor“, u slučaju da procenimo kako prethodni period i nije bio baš tako uspešan, ili bar ne onoliko koliko smatramo da je trebalo, možemo zapasti u stanje melanholije i doći do zaključka kako naš život nije dovoljno kvalitetan, pa takav, iracionalan, uopšten i u osnovi pogrešan
zaključak projektovati na narednu godinu. Ipak, našu prirodnu sklonost ka iracionalnom mišljenju ne moramo nužno „zloupotrebiti“, već, u skladu sa osvedočenom tradicijom, osnažiti sebe lepim željama, nadama i verom u „bolje sutra“. Da projekcije o neposrednoj budućnosti ne zasnujemo samo na tome, što bi bilo pomalo naivno, pravljenje odgovarajućeg plana u vezi s onim što želimo da postignemo/doživimo može nam pomoći da svoja nadanja potkrepimo i realističkim stavovima i tako smanjimo šanse da nam se očekivanja izjalove.

Zahvaljujući neverovatnoj moći koju savremeni mediji imaju, pretpraznični period prezasićen je šarolikim predstavama o Novoj godini i Božiću, onome kako bi oni trebalo da izgledaju i kako bi mi trebalo da se osećamo povodom istih. Kako su te kampanje dominanto sračunate na što bolju prodaju raznolikih proizvoda (od hrane i pića, preko odeće, obuće, kozmetike, igračaka za decu, pa do ulaznica za raznorazne muzičko-scenske „spektakle“) njihova veza sa realnim mogućnostima (u krajnjoj liniji, i potrebama) koje prosečan čovek ima vrlo je mala. To naravno ne umanjuje njihovu zavodljivu moć I, koliko god da smo svesni da nam za sreću ipak nije potrebno toliko, ukoliko ne možemo sebi da priuštimo nešto od pomenutih sadržaja, možemo razviti
duboko neprijatan osećaj neadekvatnosti. Takođe, i medijski kreirane predstave o našem psihičkom stanju u vezi s praznicima najčešće su prenaglašene i klišetirane. Uz pojam dočeka nove godine gotovo neizostavno se vezuje sintagma „najluđa noć“ što sugeriše na nekakvu naročito euforičnu atmosferu koja postaje mera kvalitetnog provoda, a pošto većina ljudi ne pripada društvenom sloju koji sebi može da priušti glamurozne žurke, posete „fensi“ mestima i putovanja na egzotične destinacije (što, paradoksalno, i nije garancija nekog naročitog užitka), osećaj učmalosti, prozaičnosti i uskraćenosti može kod nekih postati toliko jak i proizvesti stanja slična onima o kojima smo govorili u tekstu posvećenom depresiji kao takvoj. Takođe, praznici su period koji se vezuje za provođenje vremena sa najbližima, pa tako, u slučaju da nismo u mogućnosti da to realizujemo, možemo imati pogrešan utisak da smo propustili jedinstvenu mogućnost da se družimo sa voljenim osobama.

Kao i u više prethodnih tekstova zaključci koji se mogu izvesti i ovoga puta jesu da je osećaj za realnost (pri čemu ne mislim na ekstremna stanja, poput psihotičnih) od presudne važnosti. Praznični dani, uprkos svom neosporno prijatnom karakteru, nisu jedini dani u godini kada bi trebalo (i kada je moguće) biti srećan, niti je za sreću potrebno sve ono što nam se tako agresivno i bez mere medijski plasira. Za sam kraj, poželela bih svim čitaocima, pre svega, puno mentalne snage i fizičkog zdravlja, zatim puno truda i rada, kao i sposobnosti da zadovoljstva pronalaze u sadržajima koji su im dostupni, a očekivanja od sebe, drugih i života u načelu svedu na razumnu meru. Srećni praznici!  

Gotovo da nema osobe koja se u nekom periodu svoga života nije suočila sa osećajem usamljenosti. Bilo da je u pitanju gubitak bliske osobe usled smrti, prekid višegodišnjg prijateljstva, raskid sa emotivnim partnerom ili pak prelazak u novu sredinu usamljenost je prirodna reakcija i potrebno je izvesno vreme da bi se prevazišla. Ipak, postoje ljudi koji se sa tim stanjem nose duže (i teže) nego većina i koje je zapravo perzistirajuće u njihovim životima. Možemo li tada „krivca“ tražiti u konkretnim okolnostima ili pak u načinu kako osoba doživljava svet oko sebe i očekivanjima koje ima od drugih? Kada govorimo o osećaju usamljenosti neophodno je reći nešto o potrebama koje ljudi zadovoljavaju u odnosima sa drugima. Pripadanje, emocionalna  bliskost, poverenje, otvorena komunikacija elementarne su psihološke potrebe čoveka koje se ostvaruju odgovarajućom interakcijom sa određenim pojednicima ili grupama ljudi. Kada su one osujećene javlja se čitav niz neprijatnih osećanja koje zbirno nazivamo usamljenošću. Šta dovodi do toga da ljudi otežano ostvaruju bliske kontakte sa drugima? Odgovor na ovo pitanje može se tražiti u raznolikim razlozima. Neke osobe su po svojoj prirodi introvertnije, zatvorene u svoj mikro svet i na spoljašnju stvarnost gledaju sa rezervom, strahom i nepoverenjem. Najčešće imaju nisko samopouzdanje i samovrednovanje, opsesivno su usredsređene na to kako ih drugi ljudi doživljavaju i neprestano strahuju da bi mogle biti odbačene/povređene. Ovakav obrazac mišljenja zadržava ih u nastojanju da razviju neophodne socijalne veštine što, opet, ne umanjuje potrebu za emocionalnim zbližavanjem, pa se razvija naročita vrsta patnje gde se istovremeno i čezne za bliskošću, ali i plaši od iste. Drugi, opet, očekuju da će im odnosi sa drugima rešiti čitav niz nerazrešenih identitetskih pitanja. Osećaj sopstvene vrednosti mere stepenom prihvatanja od strane drugih, najčešće emotivnog partnera. Kako su negativne slike koje imaju o sebi često jače od ljubavi koju im bilo ko može pružiti odnosi postaju jako turbulentni, preplavljeni osećajima ljubomore, potrebom da se partner kontroliše, bezrazložnim optužbama, čak i mržnjom i željom da se voljena osoba povredi. Takođe, pojedinci koji se previše razlikuju u odnosu na većinu mogu biti socijalno izopšteni. Društvo načelno vrlo teško prihvata različitost, tako da oni koji ne uspevaju da se uklope u opštevažeće norme neretko bivaju „stavljeni“ po strani. Neki ljudi, pak, usled specifičnih osobina/interesovanja mogu imati problem u pronalaženju osoba na sličnoj „talasnoj dužini“. Obično su to izuzetni pojedinci koje odlikuje natprosečna inteligencija, osebujan senzibilitet, sklonost ka refleksiji i potreba za „dubljom“ komunikacijom sa drugima što je u svetu u kome dominira površnost vrlo teško ostvariti.

Nakon ovog mini izlaganja potrebno je reći i nešto o tome kako se osećaj usamljenosti prevazilazi. Da kvantitet nije isto što i kvalitet opšte je poznato, pa tako nastojanja da se „pošto-poto“ i „po svaku cenu“ zbližimo sa nekim možemo samo dodatno produbiti već  postojeće frustracije na interpersonalnom planu. Zato je, pre svega, bitno raditi na razvijanju što jasnije slike o sebi i svih komponenti koje čine zrelu, emocionalno stabilnu ličnost, prihvatati ljude onakvima kakvi jesu i biti svestan da su međuljudski odnosi nešto što se gradi i u šta se ulaže.

Piše: Patricija