Homoseksualnost nije bolest
O istopolnoj seksualnoj orjentaciji u 21. veku postoje mnoge predrasude, ne samo među laicima, već i među lekarima. Tome su, pored kulturoloških stavova, doprinele i neke psihološke teorije razvoja ličnosti koje su ovakvu polnu orjentaciju pokušavale da objasne specifičnim odnosima sa roditeljima (naročito majkom) u detinjstvu i mladosti.
Homoseksualizam je ranije smatran poremećajem nastalim kao posledica bilo pogrešnog vaspitanja, bilo tvrdoglave odluke pojedinca. U prošlosti su činjeni pokušaji lečenja, što dubinskim što mučnim ponašajnim tehnikama psihoterapije, ali je pravi uspeh izostao. Neki bi, na kraće ili duže vreme, snagom volje odustajali od homoseksualnog opštenja, ali bi seksualna želja i dalje ostajala usmerena ka istopolnim partnerima.
Danas se gej/lezbejska orjentacija više ne smatra poremećajem, već urođenom biološkom varijacijom erotskog usmerenja. Podršku, pretežno psihoterapijsku, sada traže samo osobe koje imaju teškoća sa prihvatanjem ovakve svoje različitosti.
Kada pojedinac bude dovoljno hrabar i donese odluku da se u vezi sa drugačijom seksualnom orijentacijom poveri porodici obično je siguran i potpuno svestan svog polnog usmerenja. Nekada je članovima porodice u ovim okolnostima neophodna pomoć i podrška da prihvate ovo neočekivano saznanje. Potrebno je vreme da roditelji shvate da se njihovo dete nije promenilo i da je i dalje jednako vredno njihove pažnje i ljubavi. Jedino što se menja je njihova predstava o njemu i njegovoj budućnosti. Često roditelji to doživljavaju kao vrstu gubitka sa kojim se teško nose i koji moraju da otpate. Članovima porodice ponekad je potrebna stručna pomoć da bi prošli kroz ovaj period.
