Nemoj nikada da me zaboraviš
Pojam zaboravnosti se u narodu različito tumači. Laici često zaboravnošću smatraju rasejanost . Rasejanost je, recimo, kada „smetnete s uma“ gde ste ostavili ključeve kada ste umorni stigli kući, a onda se kasnije setite. Obično se javlja kada je čovek napet, jako zabrinut, neraspoložen, ili pak prezauzet pa mnoge svakodnevne aktivnosti obavlja automatski bez posebnog usmeravanja pažnje na to što radi, jer mu je pažnja okupirana, recimo brigama ili planiranjem obaveza.
Pod zaboravnošću u smislu poremećaja smatra se gubljenje prethodno zapamćenih informacija zauvek. Zaista zaboravan čovek obično nije svestan svog problema. To primećuju prvo ljudi iz njegove neposredne okoline. Zaboravni, obično stariji ljudi, često se ljute kada im na to skrenete pažnju jer toga sami em nisu svesni, em ih to plaši. Kada se ovakva zaboravnost upadljivo javlja onda ona može da bude uvod u demenciju koja je organski poremećaj i javlja se kao posledica ubrzanog odumiranja moždanih ćelija. Postoje jednostavniji i složeniji (neuro-psihološki) testovi za procenu stanja funkcija pamćenja, pažnje, rasuđivanja itd…(saznajne funkcije).
Lekovi koji usporavaju razvoj demencije koriste se samo ako je i postavljena dijagnoza demencije koja osim zaboravnosti ima i druge simptome. Ovi lekovi postoje u formi tableta, ali su neki osmišljeni i u obliku flastera koji se koriste i u primeni nekih drugih lekova. Suština „flastera“ je da sadrže aktivnu formu leka koji se, umesto preko sluzokože želuca i creva, rastvara i prenosi u krv kroz kožu. Flasteri se menjaju po uputstvu a mogu se koristiti do kraja života ukoliko se ne razvije neka forma kožne alergije.
Ako se ovo „potpuno gubljenje prethodno zapamćenih informacija“ javlja selektivno u mlađim godinama može da bude odraz potiskivanja kao neurotičnog mehanizma odbrane. Tako recimo deca „zaboravljaju“ neke izuzetno traumatične događaje i iskustva.
