Problemi mladih

Adolescencija – kad više nismo deca a ni odrasli – vreme je velike uznemirenosti, promena ali i potencijala za rast. Adolescent je suočen sa telom koje se rasteže, menja i raste u svim pravcima, kao i njegov um: on više nije onaj koji je bio.

Nerazrešeni konflikti iz ranog i kasnog detinjstva, zahtevaju od adolescenta, koji se bori da pronađe sopstveni identitet, da ih još jednom proradi. Edipalne čežnje i želje dolaze do izražaja drugi put u (nesvesnoj) nadi za pronalaženjem boljeg rešenja, što rezultira sve intenzivnijem okretanju od roditelja ka vršnjacima i svetu izvan do tada poznatog porodičnog i školskog miljea.

Dok teče ovo vreme turbulencija, nemira i borbe koje su posledica unutrašnjih nesigurnosti i haosa, raste otkriće adolescenta o sopstvenom seksualno zrelom telu i fizičkoj snazi zajedno sa razvojem uma i intelekta, što mu omogućava da se kreće od zavisnosti ka autonomiji.

Stoga adolescencija – faza razvoja i sazrevanja, postavlja velike zahteve adolescentu, od koga roditelji i društvo u celini, očekuju da ih on razreši i tako učini ogroman preokret u svom unutrašnjem svetu. Kada se ovaj proces uspešno uspostavi i pronađu nova rešenja za stare unutrašnje konflikte, moćne snage koje poseduje adolescent, okreću se ka testiranju realnosti i rešavanju zbrke i kontradiktornih zahteva njegovog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kreativnost, ljubav i nada, bore se sa mržnjom, agresijom, nasiljem, depresijom i suicidnim očajanjem. Gubitak detinjstva, rastuća svest o prolaznosti, sopstvenoj smrtnosti, smrtnosti roditelja i preplavljujuća anksioznost kojom sve ovo rezultira, u koliziji su sa osećanjem svemoći i mladalačke bujnosti.

Za sve ovo potrebno je vreme. U današnjem svetu preplavljenom neizvesnim, pretećim i složenim zbivanjima, ovaj vremenski raspon produžava se i posle dvadeset pete godine života (I. Wise, 2004). Normalni adolescentni razvoj uključuje nepredvidive i nagle promene u umu adolescenta, s obzirom da se on suočava sa unutrašnjim nemirom od puberteta, sa adolescentnom/odraslom seksualnošću kao i sa ograničenjima njegovog svesnog – Ega. Nasuprot tome, fiksna i nefleksibilna osećanja i ponašanja su znaci psihopatologije i zahtevaju lečenje. Kada se dogodi slom bilo koje vrste, uznemireni adolescent samoinicijativno traži pomoć ili ga roditelji dovode na lečenje. U našoj ordinaciji radimo sa starijim adolescentima (viši razredi srednje škole) i mladim odraslim do 25 godina i kasnije.

Koja vrsta lečenja se nudi i koja je mogućnost izbora? Kako M.Laufer (1995) kaže: “…….ovo pitanje ne treba posmatrati kao jedan oblik lečenja protiv drugog, već treba odlučiti koja vrsta lečenja će se odnositi na psihopatologiju a koja može preusmeriti pravac razvoja adolescenta tako da njegov seksualni i socijalni život do kraja adolescencije i kasnije, kao odrasle osobe, ne bude određen patologijom koja je i bila uzrok njegove anksioznosti zbog koje je tražio pomoć“.

“Mali ljudi, koje mi zovemo “deca”, imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao odrasli i mudri ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost”, Ivo Andrić.