opste

Patricijino ćoše – Poremećaji ličnosti

Još od radova američkog psihijatra i psihoanalitičara Ota Kernberga 60ih godina prošlog veka, koji je prvi definisao graničnu i narcističku organizaciju ličnosti, a naročito od uvođenja u zvanične dijagnostičke klasifikacije 1980, „poremećaji ličnosti“ izazivaju veliko interesovanje, neretko praćeno brojnim kontroverzama, kako stručnjaka za mentalno zdravlje, tako i filmskih umetnika i laičke populacije. Pojam „psihopata“, često neprecizno i pogrešno upotrebljavan, može se čuti u svakodnevnom govoru, a likovi iz brojnih filmova i televizijskih serija postali su za mnoge prva asocijacija na pojam poremećaj ličnosti. S obzirom na veliko interesovanje mnogih za ovu temu, kao i često direktnu vezu poremećaja ličnosti sa brojnim drugim mentalnim i poremećajima ponašanja, potrudiću se da ovim tekstom ovu ni malo jednostavnu problematiku donekle približim čitaocima.

Poremećaji ličnosti definišu se kao hronični, nefleksibilni obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja koji samom pacijentu zadaju brojne probleme, kako na unutarnjem, tako i na međuljudskom planu. Iako sami po sebi nisu bolesti u psihijatrijskom smislu, oni, u zavinosti od brojinih, najčešće spoljašnjih, stresogenih faktora, mogu prerasti u prave psihičke poremećaje (najčešće afektivne i anksiozne, premda nije retka i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci), kao i poremećaje ponašanja (agresivno reagovanje, promiskuitetni seksualni odnosi itd.).

Zvanični psihijatrijski priručnici grupišu poremećaje ličnosti u nekoliko kategorija, stvarajući utisak da se radi o autonomnim entitetima, iako su istraživanja pokazala da se simptomi mnogih poremećaja ličnosti preklapaju i da se primeri „čistih“ poremećaja ličnosti retko kada sreću u praksi. Ono što je zajedničko svima njima jeste emocionalno nestabilna struktura ličnosti (svi poremećaji ličnosti zapravo su granični i služe se primitivnim mehanizmima odbrane, naročito u stresnim situacijama), a ono što se razlikuje jesu tzv. tipovi adaptacije kojih ima mnogo i za koje se smatra da su u najvećoj meri naučeni i sociokulturno determinisani (u prilog čemu idu tendencije da se ovi poremećaji u nadolazećim klasifikacijama nazovu poremećajima adaptacije). U daljem tekstu pozabaviću se tzv. graničnim iliti emocionalno nestabilnim poremećajem ličnosti koji je izdvojen u zasebnu kategoriju, premda već duže vreme postoje tendencije da se kao takav izbaci, a graničnost posmatra dimenzionalno, tj. samo kao oznaka težine svih (drugih) poremećaja ličnosti.

Uprkos brojnim neslaganjima oko njegove klasifikacije i dijagnostike, granični poremećaj ličnosti još uvek je najčešće dijagnostifikovan sindrom iz ove grupe poremećaja. Kada je emocionalno reagovanje u pitanju prisutne su neprestane oscilacije raspoloženja, koje ide od euforičnog do depresivnog, premda nikada onim intenzitetom kao kod bipolarnog afektvnog poremećaja i može biti isprovocirano specifičnim okolnostima, premda se nekada javlja bez naročitog povoda (iako se na dubljem planu uvek mogu pronaći nekakvi uzroci), zatim intenzivno osećanje ljutnje i gneva, neretko isprovocirano naizgled banalnim povodom, koje može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana, zatim hronično osećanje praznine, besmisla, usamljenosti i nepripadanja, kao i patološki strah od napuštanja od strane bliskih osoba. Iako su misaoni procesi kod ovakvih osoba očuvani (psihotično reagovanje je retko i ako postoji uglavnom je prolaznog karaktera), sreću se poteškoće u ispravnom poimanju kako sebe i sopstvenog identiteta, tako i drugih ljudi i njihovih namera (ljudi se opažaju kao ekstremno dobri ili ekstremno loši, pri čemu se ove kategorije neprestano i brzo smenjuju). Ovakve osobe često neprihvatljive aspekte sopstvenog karaktera/ponašanja pripisuju drugima, braneći se tako od psihološke dezintegracije. Ponašanje, koje je u neposrednoj vezi sa narušenim afektivnim i kognitivnim procesima, kod ovakvih osoba upadljivo je i neretko odstupa od onoga što se smatra socijalno praihvatljivim ili dobrim po samu osobu (agresivni ispadi, verbalni ili fizički, brza vožnja, promiskuitetan seks, zloupotreba alkohola ili droge, prejedanje, kao i samopovređivanje i parasuicidalni pokušaji, odnosno pretnje samoubistvom). Ne treba smetnuti s uma da nisu svi simptomi ovih stanja koje eventualno prepoznamo kod sebe po difoltu i znak poremećaja ličnosti, te da mnogi ljudi u situacijama jakog i prolongiranog stresa regresiraju na primitivnije nivoe funkcionisanja, a nekada „graničnost“ može biti i manifestacija depresije.

Uzroci samog problema mnogostruki su i predstavljaju kombinaciju bioloških, porodičnih i sredinskih faktora. U osnovi samog problema leži urođena nervna preosetljivost, tj. specifična biohemija mozga, na koju se kasnije nadomešćuje čitav niz specifičnih poteškoća iz ranog razvojnog perioda, najčešće formiran u okviru porodičnog konteksta, premda ne treba zanemariti ni uticaj škole, medija i šire društvene zajednice. Tada se formiraju određena uverenja o sebi, drugima i životu uopšte, takozvane sputavajuće sheme ili rani životni scenariji, koji se kasnije, u odraslom dobu, (re)aktiviraju u raznim situacijama i tako se simbolički ponavljaju, stvarajući osobi brojne poteškoće. Ako ih pacijent ne osvesti i ne stavi pod kontrolu, neprestano će reagovati po istom obrascu u sličnim situacijama i sputavati sebe na putu isceljenja i ličnog rasta i razvoja. Neki od takvih pacijenata bili su u detinjstvu zanemarivani ili zlostavljani, neki prestrogo vaspitavani ili emocionalno deprivirani (tj. nije im pružano dovoljno ljubavi, podrške i pažnje), dok su drugi pak bili prezaštićeni ili razmaženi, te im nisu bile postavljene nikakve granice u ponašanju.

Lečenje ovih stanja znatno je kompleksinije i unekoliko teže nego kod ostalih psihijatrijskih entiteta. Iako se lekovima može smanjiti intenzitet određenih afakata (neraspoloženja, napetnosti, besa) lečenje ovakvih pacijenta primarno se odvija psihoterapijski. Iako su mnogi savremeni psihoterapijski koncepti koji se bave radom sa ovakvim pacijentima zasnovani po principu „sada i ovde“, tj. rešavanju aktuelne životne problematike i uspostavljanju adekvatne bihejvioralne kontrole, prošla (naročito traumatska) iskustva važan su segment terapijsog procesa i bitno ih je obraditi i pomoći pacijentu da ih što bolje integriše u celinu sopstvenog identiteta, uz neprestano insistiranje na zdravim apsektima ličnosti (tzv. rezilijentnost) i njihovom razvoju, koje ovakve osobe, na svu sreću, imaju mnogo, premda su često, pod uplivom snažnih i nekontrolisanih emocija, u drugom planu i retko dosežu svoj puni potencijal.

Ipak, prilikom rada sa takvim klijentima ne treba zanemariti ni nestabilnost okruženja, te je s toga saradnja sa porodicom, naročito ako se radi o mladim osobama, od velikog značaja. U slučajevima ekstremnog pogoršanja psihičkog stanja ili javljanja opasnog/impulsivnog ponašanja kratkotrajna hospitalizacija veoma je blagotvorna.

Zbog svog upadljivog ponašanja, neretko odbijanja da prihvate pomoć, ali i fame koja se oko tih dijagnoza stvorila (neretko se može čuti kako su takvi pacijenti „teški“ i kako je rad sa njima gotovo nemoguć), takve osobe trpe veliku stigmu, nažalost čak i u stručnim krugovima. S druge strane, iskustva terapeuta koji su decenijama radili sa ovakvim pacijentima i istraživali ovu oblast daju veliki optimizam svim onim stručnjacima koji tek diskretno ulaze u komplikovani svet rada sa poremećajima ličnosti.

Kapa dole panonskom pesniku

Patricijino ćoše – K A R A N T I N

Budući da nas je, kao i dobar deo sveta, iznenada i neočekivano zadesila pošast kakva se nije zbila u skorijoj prošlosti (premda istorija beleži brojne slične periode u daljoj prošlosti), bilo je neophodno preduzeti čitav niz naročitih mera kako bismo se što efikasnije izborili sa njom i sačuvali što veći broj života. Jedna od takvih je i mera ograničenje kretanja, uz koju se vezuje i pojam socijalne izolacije, reč koju u poslednje vreme neprestano možemo čuti kako u medijima, tako i u svakodnevnom govoru. Iako taj pojam, na prvu loptu, priziva asocijacije na neprijatna osećanja, potrudiću se da ovim tekstom predočim njegovu vedriju i kreativniju stranu.

Pre svega, bitno je naglasiti da je osećaj nelagodnosti u vezi sa prinudnim merama izolacije u velikoj meri prenaglašen i iracionalan, i da je više u vezi sa prkosom koji se prirodno javlja kada nam neko uskrati mogućnost kretanja, nego sa stvarnim problemom. S toga je bitno potcrtati neophodnost takvih mera i „žrtvovanja“ individualne slobode zarad opšteg/kolektivnog dobra. Na taj način čuvamo sebe od drugih i druge od sebe, potvrđujući svoju odgovornost i zrelost. Takodje, bitno je istaći i sve one aspekte izolacije koji nam mogu ublažiti osećaj nelagodnosti (straha, dosade, prikraćenosti) i pomoći nam da izađemo iz ove situacije kao bolji ljudi.

Prirodno je da se u situacijama kada postoji objektivna opasnost da obolimo javlja osećaj straha, kako za sebe, tako i za svoje bliženje. Ipak, prepuštanje tom osećanju može nas paralisati u nastojanju da sebi olakšamo trpnju i iznadjemo optimalno rešenje. Kako i u mnogim drugim životnim okolnostima, faktor sreće igra naročitu ulogu. Čak i kada neki problem zadesi veliki broj ljudi, nije nužno da će se to desiti i nama (ma koliko to zvučalo sebično). Ipak, čak i ako se dogodi da i sami obolimo, potrebno je naglastiti da ni jedan problem nije a prori nerešiv i da je moguće poduzeti čitav niz mera koje nam mogu pomoći. Stoga je blagovremeno prepoznavanje simptoma bolesti i javljanje lekaru osnovni preduslov u tretiranju pomenutih stanja.

Vreme provedeno u izolaciji možemo ispuniti na razne načine. Koliko puta smo se požalili da nemamo dovoljno vremena za sebe i svoju porodicu? Koliko puta smo zažalili što nemamo priliku da se pozabavimo nekim aktivnostima kojima smo se nekad bavili? Eto, ovo je jedinstvena prilika da to realizujemo. Ćaskanje sa najbližima, društvene igre, čitanje knjiga, pisanje, gledanje filmova/serija, crtanje, slikanje, vajanje, raspremanje i čišćenje kuće, razgledanje starih albuma, kuvanje… samo su neke od brojnih aktivnosti kojima se možemo posvetiti ovih dana.

Budimo dobri prema sebi i drugima, organizujmo sebi vreme na najbolji mogući način, svedimo brigu na podnošljivu meru i mobilišimo je u cilju rešavanja problema, računajući sa tim da ne možemo uticati na sve, i da posle kiše uvek sija sunce. Uostalom, setimo se svih onih teških perioda naše istorije koje smo stoički podneli i izašli kao pobednici.

Kada orgazam izostane…

Neretko se dešava da žene, još od samog početka seksualnih aktivnosti, imaju problem da dožive orgazam. U pojedinim slučajevima, ma koliko se partner trudio, efekat užitka jednostavno izostaje. Kada se ovakva situacija ponavlja jasno je da se radi o nekoj vrsti problema. Činjenica je da 20% odraslih žena teško, retko ili nikako ne dolazi do orgazma, iako su za to biološki sposobne.

Orgazam sa partnerom je prirodan, normalan fenomen, koji dolazi kao rezultat rastućeg usmeravanja pažnje na prijatne senzacije. Sposobnost za ovaj refleks upisana je u naš nervni sistem. Međutim, da bi žena dosegla vrhunac ona prvo treba da prihvati svoje pravo na senzaciju. Treba dobro da razume sebe i da joj bude udobno u sopstvenom telu.

Mnoge žene sebi zabranjuju intenzivno fizičko zadovoljstvo sa partnerom, iako masturbacijom lako doživljavaju orgazam. Ove zabrane često godinama opstaju, a javljaju se zato što put do orgazma kod žena zahteva usredsređivanje pažnje ka sopstvenim senzacijama. Usmeravanje na sebe, na žalost, u raskoraku je sa raširenim shvatanjem o ulozi žene u odnosu na muškarca. Osim toga, žena u ljubavnom činu otkriva deo sebe koji, nekada i zbog neopravdanog stida, ne pokazuje pred drugima. Dakle ona mora da stekne poverenje u partnera i da bude uverena da će partner ceniti njeno ponašanje.

Klitoris je ključni organ za orgazam. Ali žene koje se oslone na muško znanje o stimulaciji klitorisa, koliko god iskusan muškarac bio u pitanju, lako mogu doživotno da ostanu seksualno frustrirane. Žene su glavni eksperti svog seksualnog zadovoljstva. Orgazam neće dostići prosto ležeći nepomično, već pokretima koji će joj povećati prijatnost. Žena, praktično, u svakoj seksualnoj pozi mora da brine o sebi.

Od partnera se, svakako, može očekivati da radi na vašem uzbuđenju, ali na putu do vrhunskog zadovoljstva, svaki partner je delom gospodar sopstvenog orgazma.

Alchajmerova bolest – II deo

Kao i u slučaju mnogih drugih hroničnih i teških poremećaja, pored obolelog trpe i drugi članovi porodice, te im je stoga potrebna podrška kako ne bi „sagoreli“, odnosno i sami razvili neko oboljenje (najčešće depresiju). Negovatelji bliski obolelom mogu imati čitav niz, neretko suprotnih, osećanja. Pored osećaja straha i tuge, prisutna su i osećanja nemoći, gneva, prikraćenosti, što može stvoriti snažne unutarnje konflikte.

Usled nedostatka svesti, zajednica najmanje reaguje, tako da gotovo sav teret staranja o obolelom preuzimaju pojedinci. S toga je bitno razvijati tzv. „age friendly“ stavove, međugeneracijski dijalog, empatiju i razbijati vladajuće predrasude i stereotipe. Volontersko angažovanje vrlo je važan segment rešavanja problema. U svemu tome, uloga Države je da napravi adekvatnu regulativnu strategiju. Edukacija stručnih kadrova (ne samo specijalista, već i lekara opšte prakse, medicinskih tehničara, socijalnih radnika itd.) i postavljanje standrada nege ove populacije priroteti su kada je stručna podrška u pitanju. Situacija „na terenu“ nije dobra. Još uvek nije oformljen dnevni centar za obolele od demencije, premda postoje dva „memori“ centra (za poremećaje pamćenja) u zemlji (Beograd i Novi Sad), kao i neuropsihijatrijska služba pri Gradskom zavodu za gerentologiju u Beogradu. Kako bi se zdravstvena zaštita ovih pacijenata i njihovih porodica poboljšala, u situaciji nedovoljne podrške državnog sektora, bitno je umrežavati se sa privatnim i nevladinim.

Na kraju, u cilju što plastičnijeg približavanja ove teme čitaocima, želim da preporučim nekoliko interesantih knjiga i filmova koji tretiraju ovaj problem. „Away from her“ (Daleko od nje) film je baziran na priči Alis Manro i u centar stavalja bračni par u poznim godinama, Fionu i Granta, čiji odnos počinje da se komplikuje kada ona oboli od Alchajmerove bolesti; zatim „Still Alice“ (I dalje Alis), o mladoj profesorki psiholingvistike koja biva pogođena ovom bolešću. Kada je literarna produkcija u pitanju, toplo preporučujem roman Ivane Dimić „Arzamas“, pretprošlogodišnje dobitnice NIN-ove nagrade, koji problematizuje odnos između majke, obolele od Alchajmera, i ćerke koja se stara o njoj.

Muzički poklon za praznike

Da li ste ikada razmišljali o muzici kao terapiji?

Ili o najlepšoj ljubavno-erotskoj pesmi?

Alchajmerova bolest – I deo

Mnogi ljudi sigurno bi se složili sa konstatacijom da su zaboravnost i rasejanost prateće odlike starosti, premda takav stav može spadati i u domen predrasuda (nije se bez razloga mudrost još od antike vezivala za stare, a sigurno je da bi svaki čitalac ovih redova mogao da se seti nekog vitalnog i pronicljivog starca/starice iz svog okruženja). Ipak, ovi simptomi nekad mogu biti i znak ozbiljnih, neuroloških poremećaja, te bi im, stoga, trebalo pridati veću pažnju. Ovoga puta, govoriću o Alchajmerovoj bolesti. Potrudiću se da problem, premda ne usko psihijatrijske prirode, sagledam iz raznih uglova, i naznačim probleme sa kojima se suočavaju, kako oboleli, tako i članovi njihovih porodica, koji su ujedno (i nažalost) često i glavni negovatelji.

Naime, Alchajmerova bolest predstavlja najčešći uzrok demencije kod osoba starijih od 65 godina. Definiše se kao sporo i fatalno oboljenje koje dovodi do postepenog propadanja mozga. Osnovni simptomi su zaboravnost, gubitak kratkotrajnog pamćenja, neprestano postavljanje istih pitanja, smanjena motivacija i volja za obavljanjem svakodnevnih aktivnosti itd. Kao najvažniji korak u tretiranju ovog problema stručnjaci naglašavaju „svest o tome da bolest postoji“. Kao i za mnoge druge specifične problema, nedostak senzibiliteta kod šire javnosti jedan je od glavnih „kamena spoticanja“ u nastojanju da se iznađe optimalno rešenje. Takođe, toliko puta spomenuta prevencija i u slučaju „Alchajmera“ prioritetna je i može se podvesti pod više nivoa. Primarni nivo vezuje se za sve one stilove života kojih bi trebalo da se pridržava svaki pojedac, bez obzira na životno doba, a naročito ako želi da doživi duboku i zdravu starost. U vezi s tim, pravilna ishrana, redovna fizička aktivnost, briga za svoje menalno stanje (borba sa stresom), celoživotno učenje/bavljenje mentalnim aktivnostima, imperativi su kada je preveniranje pomenutih tegoba u pitanju. Ipak, čak i kada bolest počne da se manifestuje, dosta je toga što pojedinac i porodica mogu da učine da ne dođe do progresije simptoma, odnosno da se komplikacije preduprede. U vezi s tim, bitno je napomenuti da je bolest (za sada) neizlečiva, ali se može „odložiti“ ako se prepozna na vreme i ako se preduzmu sve neophodne mere lečenja (misli se prvenstveno na farmakoterapiju). Uzroci bolesti nisu, kako se to obično misli, prevashodno genetski, i povezani su sa brojnim drugim zdravstvenim tegobama i nezdravim stilovima života u odraslom dobu (kardiovaskularne bolesti, nedostatak fizičke aktivnosti, gojaznost, mentalna neaktivnost, kao i depresija, koja indirektno utiče na razvoj bolesti). U ranim fazama bolesti, osoba zaboravlja pojedinosti i ne može da ih se seti, zaboravljaju se čitavi delovi svoga iskustva itd. Za blagovremeno prepoznavanje ovog poremećaja nije zgoreg nabrojati još nekoliko čestih simptoma koje ukazuju na njegovo postojanje, kao i pitanja koja bi trebalo postaviti rođacima osobe za koju se pretpostavlja da ima dati problem. Naime, takve osobe zaboravljaju celokupna doživljena iskustva, kojih se naknadno retko prisećaju. Zatim, gube sposobnost da prate pismena ili usmena uputstva, vode beleške, kao i brigu o sebi. Pitanja koja bi u tim fazama bilo dobro postaviti rođacima jesu: da li dotični imaju problema sa nalaženjem odgovarajuće reči, da li koriste neodgovoarajuće reči, prekidaju rečenicu u pola, gube tok misli ili ponavljaju iste sadržaje (tzv. afazija). Takođe, pitanja u vezi sa eventualnim teškoćama pri oblačenju ili kupanju, upotrebi četke ili češlja, kao i sposobnosti da se samostalno hrane od presudne su važnosti. Uz to, bitno je utvrditi da li postoje problemi sa prepozavanjem poznatih osoba i mesta, kao i sopstvenih i poznatih stvari (tzv. agnozija). Za kraj, treba spomenuti i pitanja u vezi sa razumevanjem dešavanja oko sebe, kao i mogućim problemima sa upotrebom poznatih predmeta i novih aparata (tzv. egzekutivna disfunkcija).

Kako bismo problem sagledali u njegovoj kompleksnosti, u narednom tekstu pozabavićemo se teškoćama koje imaju članovi porodica koje se staraju o obolelima, kao i odnosu šire zajednice prema ovom, sistemski nedovoljno prepoznatom i tretiranom, problemu.

Mr. Big

Kada je seks u pitanju gotovo je nezaobilazno pitanje veličine. U narodu se govori: „Kakav nos takav ponos!” i „Ispod golemog brega, golemi kukuruzi rastu.” Jasno je da je veličina, bar u verovanjima, odvajkada na ceni. Ali da li je stvarno sve tako veliko i tako sjajno? I šta ako je Gospodin Veliki toliko VEEELIKI da vas to tera na izbegavanje trenutaka intime?

U vreme buđenja hormona, dok svoju pozamašnu mušku prednost još uvek ne moraju da koriste, izuzev u „ručnom radu”, bubuljičavim pubertetlijama dimenzije obezbeđuju gran-pri na večito aktuelnom nadmetanju u školskom WC-u, svlačionici fiskulturne sale i drugim skrivenim mestima na kojima generacije momaka rastu i sazrevaju. Ima takvih opštih mesta i u scenama remek dela filmske umetnost kao što su „Amarkord”, „Bilo jednom u Americi”, „Sećaš li se Doli Bel”… Novi filmovi tipa „Matrix-a” prikazaće sigurno kako ovu vrstu nadmetanja organizuju i nove sajber generacije. Ali avaj, veličina kojom su mogli da se hvale i prednjače u društvu pajtosa, prevazilaženjem duplerica i peep show-ova, te pojavom devojaka od krvi i mesa, preobraćuje se nekada i u moguću smetnju. A zatim se ponovo potvrđuje ona stara: „Kvalitet je važniji od kvantiteta.”

Srećom, dok je veka ima i leka! Najpoznatiji seksolog svih vremena, Alfred Kinsey imao je sličan problem sa svojom suprugom (pogledajte film „Kinsey” sa Liam Nilsonom). Rešili su ga tako što su odustali od misionarske i odabrali pozu u kojoj je žena okrenuta leđima. U ovom položaju penis ne može celom dužinom da prodre u vaginu, pa veličina predstavlja manji problem.

A kod „problema veličine” takođe bi mogla da pomogne i duža predigra u kojoj se devojka dovoljno uzbudi, pa vagina postane dovoljno vlažna i elastična, rastegljiva poput rukavice.

Da li ste zadovoljni? Dobili ste ne samo odgovor na pitanje problematične veličine, već i mali omaž filmskoj umetnosti. Ne tvrdim da su filmofili i ljubitelji književnosti obavešteniji od korisnika Interneta, ali umetnički okvir uz čula angažuje i osećanja, ostavljajući dublji pečat (engram) u mozgu od suvoparne informacije.

Da li mogu da zatrudnim ako imam menstruaciju?

Uobičajeno je da i puno pre odluke o roditeljstvu mladu stupaju u seksualne odnose, pa je tema zaštite od neželjene trudnoće za njih uvek aktuelna. Jedno od pitanja koje često muči mlade devojke je da li je moguće da ostanu u drugom stanju tokom menstruacije.

U idealnim uslovima menstrualni ciklus traje 28 dana. Računa se od prvog dana jedne do početka naredne menstruacije. Do ovulacije (oslobađanja jajne ćelije) dolazi sredinom ciklusa (14. dan). U ovakvom, savršenom, ciklusu, zbog dužine života spermatozoida i jajne ćelije, do trudnoće može doći od 2-3 dana pre do 3 dana posle ovulacije. Ovi dani ciklusa se nazivaju plodni dani.

Međutim nemaju sve devojke idealan menstrualni ciklus. Kod nekih devojaka ciklus traje koji dan duže ili kraće. Kod drugih je nestabilan, tj. retko kada iste dužine. Što je devojka mlađa to je veća verovatnoća neuravnoteženog ciklusa ili preskakanja menstruacije zbog izostanka ovulacije. Ovo se dešava zbog nezrelosti celokupnog sistema za razmnožavanje ili npr. stresa i promena klimatskih uslova.

Jedini pouzdan način samoutvrđivanja ovulacije je merenje telesne temperature, jer je na dan ovulacije temperatura malo iznad 37˚C. Merenjem temperature nekoliko meseci uzastopno može se proveriti urednost ciklusa i sa većom sigurnošću odrediti plodni dani.

Dakle, treba imati na umu da se i u toku menstruacije može „omaći” trudnoća, pogotovo kada menstruacija traje duže. Verovatnoća je mala, ali ipak postoji. Stoga ukoliko ste u danima menstruacije seksualno intimne sa svojim dečkom, a ne koristite ni jednu od metoda kontracepcije to radite na sopstvenu odgovornost, jer, ma koliko mali, rizik od trudnoće ipak postoji.

Prvi put

Među mlađim devojkama često kruže raznorazne, nekada preterane ili pogrešne predstave i očekivanja od prvog seksualnog odnosa.

Jedna od pogrešnih predstava, koja se u patrijarhalnom miljeu obično prenosi sa majke na ćerku, je da je to krajnje neprijatno i bolno iskustvo. Kao posledica ovakve predstave javljaju se krupne posledice u vidu straha i otpora na samu pomisao na seksualni čin. Ovako sazdana osećanja, na dalje mogu suzbiti želju i blokirati mogućnost potpunog opuštanja i prepuštanja uživanjima kasnije.

Druga krajnost su devojke koje od prvog seksualnog odnosa očekuju samo beskonačne salve zadovoljstva. Međutim, ideja da se to radi prvi put skopčana je i sa velikom dozom opreza i nesigurnosti, koja često ne dozvoljava dovoljnu opuštenost i bezbrižnost, koje su osnovni preduslov za potpuno uživanje, pa se često dogode i razočarenja. Tako posmatran, prvi seksualni odnos je kao “prvi mačići koji se u vodu bacaju”, ali kada se jednom “probije led” i razbije strah svako sledeće iskustvo može biti i sve prijatnije.

Da se prvo seksualno iskustvo ne bi pretvorilo u noćnu moru, koja će obeležiti i dalji seksualni život, nije poželjno prepuštati mu se se na brzinu i iz pogrešnih pobuda. Jedna od najčešćih pogrešnih pobuda je bojazan koja se javlja kod devojaka da će biti ostavljene. Pre stupanja u seksualne odnose svaka devojka treba da je svesna da ukoliko je dečku stvarno stalo do nje, on će imati dovoljno strpljenja. Međusoban razgovor o strahovima ili otporu, i postepeno, kroz dodire i milovanja, upoznavanje tela i njegovih tajni, mogu poslužiti kao prijatan uvod u oslobađanje od straha i sam seksualni čin. Nekome je za to potrebno manje, a nekome i više vremena. Ali kada su partneri posvećeni, između njih raste poverenje i sloboda u međusobnom prepuštanju, a to će doprineti kvalitetu veze i njihovog međusobnog odnosa.

U toku prvog seksualnog odnosa za devojke je preporučljivo da budu spontane, tj. da se ponašaju shodno onome što osećaju i doživljavaju, a da manje brinu o partnerovoj “muškoj sujeti”, jer bi bilo čudno da on, bar u početku uzajamnog seksualnog života, to očekuje. Treba slobodno izraziti šta je to što prija, a šta ne. I obavezno, ukoliko, u bilo kom trenutku, poželi da prekine odnos, zato što je sputana ili uplašena, ili joj je neprijatno, svaka devojka treba da je svesna da ima puno pravo i na to.

Nikada ne treba izgubiti iz vida da seks ne služi samo zato da pruži uživanje muškarcu, već i ženi, te ako ga takvim prihvatite, onda ste na dobrom putu da vremenom i učenjem na ponovljenim prijatnim iskustvima (jer i seks se uči), postanete sve zadovoljnije, kako svojim seksualnim zivotom, tako i samom sobom.