opste

Piše: Patricija

Iako smo skloni da uz novogodišnje i božićne praznike vezujemo pojmove radosti, sreće, topline, ispunjenosti i mira postoje i oni ne baš tako prijatni aspekti koji nekada mogu pratiti ove periode. Stoga ćemo se ovoga puta pozabaviti tzv. „prazničnom depresijom“. Zimsko, pretpraznično vreme (ovoga puta ne mislim na atmosferske prilike) sa sobom gotovo uvek  nosi potrebu da se napravi „presek stanja“, „podvuče crta“ i minula godina sagleda u celosti. Ovaj „pogled u retrovizor“, u slučaju da procenimo kako prethodni period i nije bio baš tako uspešan, ili bar ne onoliko koliko smatramo da je trebalo, možemo zapasti u stanje melanholije i doći do zaključka kako naš život nije dovoljno kvalitetan, pa takav, iracionalan, uopšten i u osnovi pogrešan
zaključak projektovati na narednu godinu. Ipak, našu prirodnu sklonost ka iracionalnom mišljenju ne moramo nužno „zloupotrebiti“, već, u skladu sa osvedočenom tradicijom, osnažiti sebe lepim željama, nadama i verom u „bolje sutra“. Da projekcije o neposrednoj budućnosti ne zasnujemo samo na tome, što bi bilo pomalo naivno, pravljenje odgovarajućeg plana u vezi s onim što želimo da postignemo/doživimo može nam pomoći da svoja nadanja potkrepimo i realističkim stavovima i tako smanjimo šanse da nam se očekivanja izjalove.

Zahvaljujući neverovatnoj moći koju savremeni mediji imaju, pretpraznični period prezasićen je šarolikim predstavama o Novoj godini i Božiću, onome kako bi oni trebalo da izgledaju i kako bi mi trebalo da se osećamo povodom istih. Kako su te kampanje dominanto sračunate na što bolju prodaju raznolikih proizvoda (od hrane i pića, preko odeće, obuće, kozmetike, igračaka za decu, pa do ulaznica za raznorazne muzičko-scenske „spektakle“) njihova veza sa realnim mogućnostima (u krajnjoj liniji, i potrebama) koje prosečan čovek ima vrlo je mala. To naravno ne umanjuje njihovu zavodljivu moć I, koliko god da smo svesni da nam za sreću ipak nije potrebno toliko, ukoliko ne možemo sebi da priuštimo nešto od pomenutih sadržaja, možemo razviti
duboko neprijatan osećaj neadekvatnosti. Takođe, i medijski kreirane predstave o našem psihičkom stanju u vezi s praznicima najčešće su prenaglašene i klišetirane. Uz pojam dočeka nove godine gotovo neizostavno se vezuje sintagma „najluđa noć“ što sugeriše na nekakvu naročito euforičnu atmosferu koja postaje mera kvalitetnog provoda, a pošto većina ljudi ne pripada društvenom sloju koji sebi može da priušti glamurozne žurke, posete „fensi“ mestima i putovanja na egzotične destinacije (što, paradoksalno, i nije garancija nekog naročitog užitka), osećaj učmalosti, prozaičnosti i uskraćenosti može kod nekih postati toliko jak i proizvesti stanja slična onima o kojima smo govorili u tekstu posvećenom depresiji kao takvoj. Takođe, praznici su period koji se vezuje za provođenje vremena sa najbližima, pa tako, u slučaju da nismo u mogućnosti da to realizujemo, možemo imati pogrešan utisak da smo propustili jedinstvenu mogućnost da se družimo sa voljenim osobama.

Kao i u više prethodnih tekstova zaključci koji se mogu izvesti i ovoga puta jesu da je osećaj za realnost (pri čemu ne mislim na ekstremna stanja, poput psihotičnih) od presudne važnosti. Praznični dani, uprkos svom neosporno prijatnom karakteru, nisu jedini dani u godini kada bi trebalo (i kada je moguće) biti srećan, niti je za sreću potrebno sve ono što nam se tako agresivno i bez mere medijski plasira. Za sam kraj, poželela bih svim čitaocima, pre svega, puno mentalne snage i fizičkog zdravlja, zatim puno truda i rada, kao i sposobnosti da zadovoljstva pronalaze u sadržajima koji su im dostupni, a očekivanja od sebe, drugih i života u načelu svedu na razumnu meru. Srećni praznici!  

Gotovo da nema osobe koja se u nekom periodu svoga života nije suočila sa osećajem usamljenosti. Bilo da je u pitanju gubitak bliske osobe usled smrti, prekid višegodišnjg prijateljstva, raskid sa emotivnim partnerom ili pak prelazak u novu sredinu usamljenost je prirodna reakcija i potrebno je izvesno vreme da bi se prevazišla. Ipak, postoje ljudi koji se sa tim stanjem nose duže (i teže) nego većina i koje je zapravo perzistirajuće u njihovim životima. Možemo li tada „krivca“ tražiti u konkretnim okolnostima ili pak u načinu kako osoba doživljava svet oko sebe i očekivanjima koje ima od drugih? Kada govorimo o osećaju usamljenosti neophodno je reći nešto o potrebama koje ljudi zadovoljavaju u odnosima sa drugima. Pripadanje, emocionalna  bliskost, poverenje, otvorena komunikacija elementarne su psihološke potrebe čoveka koje se ostvaruju odgovarajućom interakcijom sa određenim pojednicima ili grupama ljudi. Kada su one osujećene javlja se čitav niz neprijatnih osećanja koje zbirno nazivamo usamljenošću. Šta dovodi do toga da ljudi otežano ostvaruju bliske kontakte sa drugima? Odgovor na ovo pitanje može se tražiti u raznolikim razlozima. Neke osobe su po svojoj prirodi introvertnije, zatvorene u svoj mikro svet i na spoljašnju stvarnost gledaju sa rezervom, strahom i nepoverenjem. Najčešće imaju nisko samopouzdanje i samovrednovanje, opsesivno su usredsređene na to kako ih drugi ljudi doživljavaju i neprestano strahuju da bi mogle biti odbačene/povređene. Ovakav obrazac mišljenja zadržava ih u nastojanju da razviju neophodne socijalne veštine što, opet, ne umanjuje potrebu za emocionalnim zbližavanjem, pa se razvija naročita vrsta patnje gde se istovremeno i čezne za bliskošću, ali i plaši od iste. Drugi, opet, očekuju da će im odnosi sa drugima rešiti čitav niz nerazrešenih identitetskih pitanja. Osećaj sopstvene vrednosti mere stepenom prihvatanja od strane drugih, najčešće emotivnog partnera. Kako su negativne slike koje imaju o sebi često jače od ljubavi koju im bilo ko može pružiti odnosi postaju jako turbulentni, preplavljeni osećajima ljubomore, potrebom da se partner kontroliše, bezrazložnim optužbama, čak i mržnjom i željom da se voljena osoba povredi. Takođe, pojedinci koji se previše razlikuju u odnosu na većinu mogu biti socijalno izopšteni. Društvo načelno vrlo teško prihvata različitost, tako da oni koji ne uspevaju da se uklope u opštevažeće norme neretko bivaju „stavljeni“ po strani. Neki ljudi, pak, usled specifičnih osobina/interesovanja mogu imati problem u pronalaženju osoba na sličnoj „talasnoj dužini“. Obično su to izuzetni pojedinci koje odlikuje natprosečna inteligencija, osebujan senzibilitet, sklonost ka refleksiji i potreba za „dubljom“ komunikacijom sa drugima što je u svetu u kome dominira površnost vrlo teško ostvariti.

Nakon ovog mini izlaganja potrebno je reći i nešto o tome kako se osećaj usamljenosti prevazilazi. Da kvantitet nije isto što i kvalitet opšte je poznato, pa tako nastojanja da se „pošto-poto“ i „po svaku cenu“ zbližimo sa nekim možemo samo dodatno produbiti već  postojeće frustracije na interpersonalnom planu. Zato je, pre svega, bitno raditi na razvijanju što jasnije slike o sebi i svih komponenti koje čine zrelu, emocionalno stabilnu ličnost, prihvatati ljude onakvima kakvi jesu i biti svestan da su međuljudski odnosi nešto što se gradi i u šta se ulaže.

Piše: Patricija