Patricijino ćoše – transrodnost
Bez potrebe da ulazim u širu elaboraciju fenomena transrodnosti kao takvog (o čemu se čitaoci danas mogu informisati na raznolike načine), pokušaću da artikulišem svoje iskustvo s tim stanjem (koliko je to uopšte moguće u ovako ograničenom vidu) i doprinesem boljem razumevanju (i prihvatanju) istog.
Kada se sa distance sad već dvadesetpetogodišnje osobe u sećanju otisnem do svoje pete godine vidim dečaka koji se ponaša pomalo atipično za svoj pol. Ipak, niko u tom periodu nije pridavao preteranu pažnju toj mojoj različitosti, šta više, moje tadašnje (trans)rodne manifestacije bile su čak i afirmisane. Devedestih godina televizijski programi bili su prepuni spotova turbo-folk pevačica koje su sa agresivnom erotičnošću interperetirale svoje pesme (ponekad sam sklona da u tom ranom uticaju vidim uzroke svoje potonje prenaglašene senzualnosti). Vaspitačice u vrtiću uočile su moju sklonost ka imitaciji istih i videle u tome potencijal za sadržaj dečije priredbe. Sa klovnovskom perikom na glavi, sisama od sunđera i suknji zanosno sam se izvijala na nekakvom dušeku i pevala „ti voliš nju, a tebe ja“. Kasnije, kada sam pošla u školu, takav obazac ponašanja nastavio se, a Cecinim imitacijama pridružile su se i Karleušine. Stajala sam pred čitavim odeljenjem i kreštala „dolari, marke“, izazivajući salve smeha. Popodne sam išla u školu, a pre podne u tzv. „produženi boravak“, nastavljajući da zabavljam druge svojim imitacijama. Dobro se sećam trenutka kada mi je jedna starija vaspitačica strogo rekla da više to ne treba da radim jer sam ja dečak. Mislim da je to bio prvi put da je neko otvoreno izrazio negodovanje u vezi s mojim specifičnnim sklonostima i uspeo da izazove snažan osećaj stida, osećaj koji će me pratiti kroz čitav dosadašnji život. U tom periodu kružilo je nekavo bizarno verovanje o tome kako se onome ko uspe da prođe ispod duge volšebno promeni pol. Zanosila sam se tom idejom i maštala da budem žena. Identifikovala sam se sa ženskim junacima iz televizijskih sadržaja, igrala se mahom sa devojčicama, ponašala se ženstveno (što je sporadično nailazilo na zadirkivanja od strane vršanjka), uporno crtala ženske figure, a povremeno nosila i maminu odeću i obuću (još uvek se sećam svečanih, belih cipela na štiklu koje je majka nosila na svojoj svadbi, u kojima sam ja kasnije nespretno hodala u svojoj sobi). Ipak, tog period svoga života (otprilike do ulaska u pubertet) sećam se kao srećnog, što u najvećoj meri dugujem nedovoljno produbljenoj svesti o svojoj različitosti i većem stepenu socijalne integrisanosti.
(Nastaviće se…)
Piše: Patricija
